Sinergija

Najveća i najmisterioznija priča o medijima, Holivudu, manipulaciji, lepoti i ranjivosti

 

Ni šezdeset godina od njene smrti duhovi nisu mirni, i dalje se pokušava raskopčati mit o, pre svega jednoj ženi i najpoznatijoj američkoj glumici, pa redom po želji: seks-simbolu, ikoni pop kulture, najpoznatijim crvenim usnama, o vlasnici čuvene haljine. O tragičnoj i istorijskoj ličnosti uvezanoj sa Kenedijevima u vreme Kubanske krize. O ženi čiji problemi sežu od njenog detinjstva, preko nesrećnih ljubavi, do smrti koja je zauvek ostala misteriozna.

 

Koliko se ona kidala, pobeđivala, padala, učila, pokušavala da održi sebe kao intelektualno biće, glumicu, prijateljicu, partnera, pojavu, ikonu, predstavu, koliko se uživljavala u te uloge, i iz njih umorna izlazila – to je za mene tema, i to tema veća od svih. I to je za mene prava misterija, ta poroznost naših membrana, ta ranjivost, fluidnost, nestabilnost, to je za mene prva asocijacija na Merilin, a ne seksepil i crvene pune usne.

Ana Vučković Denčić, spisateljica i novinarka

 

Od svih stvari koje sam gledala i čitala o životu Merilin Monro dve su mi ostale najupečatljivije. To su njene dve rečenice: ‘Volela bih biti dobra glumica’ i ‘Psi me nikada nisu ujeli, samo ljudi’. Meni deluje da ove dve rečenice najbolje sumiraju njen život. Utisak mi je da sve što je ona želela od života jesu jednostavne stvari koje želi većina ljudi: biti voljen i dobar u nečemu što radiš. I jedno i drugo je, međutim, bilo frustrirano ulogom koju joj je društvo dalo, a to je da bude seks-simbol Amerike.

Mia Popić, psihoterapeutkinja

 

Teorija o tome da su braća Kenedi organizovala ubistvo MM je strašna, ali ako je istinita, onda to sasvim jasno simbolizuje odnos patrijarhata prema ženi, njenoj seksualnosti i ranjivosti. Možda je zato toliko primamljiva ljudima, jer rezonira sa našim iskustvima života u ovom ipak muškom svetu.

Iva Branković, psihoterapeutkinja

 

Istražitelji iz Los Anđelesa, razmatrajući okolnosti njene smrti 1980-ih, naišli su na blokadu kada su tražili da vide određeni materijal koji drži FBI. Samersov advokat, piše on za Vanity Fair, koristeći Zakon o slobodi informacija, otkrio je činjenicu da je FBI vodio dosije “105” o Merilin. Oznaka “105” poslužila je kao izgovor za istragu svakoga ko je uradio bilo šta političko, što je, posebno pod Edgarom Huverom, značilo – levičar. Delovi dosijea 105 o Merilin nosili su oznaku “SM-C” za “Bezbednosno pitanje – komunista”.

 

Ove godine, Merilin Monro je “vaskrsla” kroz industriju zabave. Njen portret Endija Vorhola iz 1964. prodat je na aukciji za 195 miliona dolara – što je najveća suma ikada plaćena za umetničko delo 20. veka. Haljina u kojoj se Kim Kardašijan pojavila, a koju je Merilin obukla na 45. rođendanu Džona Kenedija i koja je vredna je 4,8 miliona dolara, podigla je veliku frku.

 

 

Došla je prvi put kod mene u stan i bez imalo zadrške mi rekla posle nekog vremena: “Zašto držiš tu kurvu na zidu?” Moj šok. Kako sam mogla da joj objasnim ko je Merilin Monro – čija slika, ta ista koja joj je zasmetala, stoji iznad monitora i dok nastaju redovi ovog teksta posvećenog najpoznatijoj ženi na svetu – a da ona stvarno razume ko je MM.

 

Nije mogla tada da zna da je to isto za Merilin zapisao Artur Miler, njen treći muž, čije je spise MM pronašla i pročitala njegove reči da je pogrešio što se oženio njome i da je ona “kurva”. Koga to ne bi slomilo? Izgubila je njegovo dete koje je nosila dok se snimao film “Neki to vole vruće”, a kažu da je tada najviše sijala. Posle toga će otići na psihijatrijsku kliniku. A posle toga… e, posle toga će biti sve gore i gore. To je samo par detalja iz Netflixovog dokumentarca „The Mystery of Marilyn Monroe: The Unheard Tapes“, koji, kao i film “Blonde”, koji bi trebalo da stigne u septembru, pokušava da otkrije dosad nepoznate detalje iz života MM.

 

Ko je stvarno Merilin Monro, ko je želela da bude, kako su je drugi doživljavali a kako je vide danas? Ni 60 godina od njene smrti duhovi nisu mirni, i dalje se pokušava raskopčati mit o, pre svega jednoj ženi i najpoznatijoj američkoj glumici, pa redom po želji: seks-simbolu, ikoni pop kulture u šta će je uzdići Endi Vorhol, najpoznatijih crvenih usana i vlasnici čuvene, kažu, prve “gole” haljine koju je “oštetila” Kim Kardašijan. O tragičnoj i istorijskoj ličnosti uvezanoj sa Kenedijevima u vreme Kubanske krize. O ženi čiji problemi sežu od njenog detinjstva, preko nesrećnih ljubavi, do smrti koja je zbog elemenata zataškavanja i prikrivanja ostala misteriozna.

 

Ili ipak nije? Jer kada je MM u pitanju, ona te jednostavno “uvlači” u priču o sebi i u misteriju iako je pitanje koliko najnoviji dokumentarac i film otkrivaju novog, ili smo to već negde čuli, čitali, gledali – jer toliko toga je o njoj već dokumentovano. Ali kao da postoji potreba da nam se pruži još neki delić Merilin Monro i stalno ta želja da se o njoj sazna još nešto ne bi li se okrnjio deo mita o “plavuši” na koju svako misli da ima pravo.

 

Boginja i njeni tajni životi

 

Netflixov dokumentarac pokušava da prodre “ispod površine” i temelji priču o MM na istraživanju novinara Entonija Samersa koji je objavio knjigu Goddess: The Secret Lives of Marilyn Monroe 1985. godine. Tokom istraživanja za knjigu osamdesetih, Samers je sakupio audio-snimke svedočenja ljudi koji su glumicu poznavali ili joj makar bili blizu u ključnim događajima iz života. U pitanju su sati snimaka razgovora sa oko 650 ljudi. Trake su arhivirane na Akademiji filmske umetnosti i nauke u Los Anđelesu.

 

Kako je ona od “glupe plavuše Holivuda” kako će je nazvati jedna od partnerki iz filma “Sve o Evi” Selest Houm – “Mislila sam da je prilično slatka i užasno glupa i moja prirodna reakcija je bila: ‘Čija je to devojka?'” – stigla do svetice-ikone pop kulture. “Istina je negde u sredini”, kaže Ema Kuper, rediteljka dokumentarca. “Skoro uvek jeste.”

 

“Bila je mnogo toga”, kaže ona. “Imala je traumu i to je uticalo na njenu vezu, ali ona nije bila žrtva. Mnogo je radila na sebi… Način na koji je nekada umela da pokaže svoju ranjivost, a ponekad da je sakrije, tako je primamljiv. I to sada znamo kao nešto što je moćno za sve žene. Ali tada, nismo svi imali slobodu da to istražujemo u sebi na način na koji je Merilin.”

 

Svako ima nešto od MM kod sebe ili makar neku epizodu sa njom, možda samo Vorholovu Merilinku kao print na majici ili haljini, a možda i nešto kao Ana Vučković Denčić. Spisateljica, novinarka i scenaristkinja koja kaže da iako voli, teško joj je da odgovara na leksikonska pitanja, ali kada je neko pita koji joj je omiljeni film, ona kaže kao iz topa – “Kako se udati za milionera”, u kome se ne zna koja je sjajnija – Merilin Monro, Loren Bekol ili Beti Grejbl. “Ovaj film gledam jednom godišnje, to je ritual, gledaću ga i sad u Kinoteci”, dodaje.

 

Seća se da je, kada je još bila u osnovnoj školi, na TV Politici išao ciklus filmova Merilin Monro i tu počinje njeno obožavanje i divljenje prema njoj. „Najava za taj ciklus bili su segmenti svih filmova uz pesmu ’My heart belongs to daddy’, koju sam naučila i pevala ispred ogledala. Mahnito sam jurila kući da ne zakasnim na film, čak sam ih i snimala na kasete, da ih gledam ponovo. I sve sam ih volela, na keca ’Neki to vole vruće’ i ’Sedam godina vernosti’, a kasnije moj najdraži film bio je ’Autobuska stanica’, u čijoj je domaćoj pozorišnoj verziji igrala Neda Spasojević“, priča svoju istoriju sa MM i vodi kroz delove biografije.

 

Tada, kaže, još nije znala ništa o životu Merilin Monro, još manje o Normi Džin, ali ju je nešto opčinilo, nešto joj je tu bilo zagonetno. Kao i svima.

 

“I onda se samo nadograđivalo, pogledala sam sve filmove, čak se sa svojom najboljom drugaricom igrala filma ‘Muškarci više vole plavuše’, gde je ona bila Merilin, a ja Džejn Rasel. Tada sam polako počela da saznajem više i o okolnostima njene smrti, i o rođendanskoj pesmi za predsednika, i o njenim časovima glume, i o turobnom detinjstvu. Sve mi je to bilo važno, ali najvažnija mi je bila njena gluma i aura, ono što je ona bila svojom pojavom. U to doba prvi put čitam Vorholov dnevnik, saznajem za njegovo ikoničko Merilin platno, i sve to postaje deo jedne kompleksne priče o medijima, Holivudu, manipulaciji, o lepoti i ranjivosti.”

 

Iskreno, dodaje, iako je priča o njenoj političkoj instrumentalizaciji, o njenoj medijskoj predstavi, možda većini zanimljivija, nju je uvek više zanimala ona obična Merilin, koja bi joj da su živele u istoj eri, na istom mestu, možda bila drugarica. Prema njoj bi bilo fer da je razumemo sveobuhvatno, sa svih aspekata, i kao ikonu i kao predstavu, kao sve ono što je bila i sve ono što je želela da bude, i kao devojku, i kao glumicu, ali njena Merilin je ona koja voli da se osami i čita, ona koja ide na časove glume, kako bi bila još bolja.

 

“Za mene je ona sjajna glumica, i baš me briga za sve one priče o kašnjenju na set, neprofesionalizmu, nemogućnosti da nauči tekst. To je nevažno u odnosu na tu njenu autentičnost, važno je ono što ostaje, činjenica da je ona uvek, u svim svojim fazama bila lepa i odašiljala istovremeno i zavodljivost i beskrajnu ranjivost i nestabilnost. I pesma ’Candle in the wind’ pisana za nju toliko je tačna, ona je bila takva kao da svakog trenutka može da se slomi pred vašim očima. Mučni su snimci na kojima ona pokriva lice rukama ispijena od plača, a opet je prinuđena da sve to preživljava pred kamerama. Jeziv pritisak. Merilin je slagalica, odbačenost u detinjstvu male Norme, na koju se nadovezuje i naslanja prihvatanje i fascinacija, pa opet odbacivanje”, kaže Ana Vučković Denčić.

 

Između dva stereotipa

 

Ove godine, Merilin Monro je “vaskrsla” kroz industriju zabave. Njen portret Endija Vorhola iz 1964. prodat je na aukciji za 195 miliona dolara – što je najveća suma ikada plaćena za umetničko delo 20. veka. Haljina u kojoj se Kim Kardašijan pojavila, a koju je Merilin obukla na 45. rođendanu Džona Kenedija i koja je vredna je 4,8 miliona dolara, podigla je veliku frku. Ako Kim Kardašijan ne može da se oprosti “greh” nošenja dela istorije, mora joj se odati priznanje da je makar mlađe generacije i one koji ne “dobace” dalje od Kardašijanki upoznala sa Merilin Monro.

 

Videćemo koliko će zaraditi dokumentarac i film, ali ako ostavimo profite od lika i dela MM, činjenica je da postoji ta magnetna privlačnost i da javnost i danas ima potrebu za porcijom Merilinke.

 

I to je pitanje za psihoterapeuta. A drugi razlog što o MM pričamo sa psihoterapeutkinjama jeste to što se dobar deo Netflixovog dokumentarca bavi psihijatrom koji je lečio Merilin Monro i koji je čak učestvovao u zataškavanju okolnosti u vezi sa njenom smrću. Treće, taj psihološki deo njene biografije možda pomaže boljem razumevanju ličnosti i fenomena Merilin Monro.

 

 “Od svih stvari koje sam gledala i čitala o životu Merilin Monro dve su mi ostale najupečatljivije. To su njene dve rečenice: ‘Volela bih biti dobra glumica’ i ‘Psi me nikada nisu ujeli, samo ljudi’. Meni deluje da ove dve rečenice najbolje sumiraju njen život. Utisak mi je da sve što je ona želela od života jesu jednostavne stvari koje želi većina ljudi: biti voljen i dobar u nečemu što radiš. I jedno i drugo je, međutim, bilo frustrirano ulogom koju joj je društvo dalo, a to je da bude seks-simbol Amerike. Kada nam društvo ili porodica dodele određenu ulogu, ta uloga nas ograničava da ispoljavamo ponašanja koja nisu u skladu sa njom”, objašnjava psihoterapeutkinja Mia Popić tu njenu privlačnost kao i šta je za nju Merilin Monro.

 

Njen život je priča o stereotipu u koji je ona gurnuta mimo svoje volje i koji joj nije dozvoljavao da se ostvari kao glumica kakva je želela da bude niti kao žena koja će u braku biti voljena. Razlog tome je neusklađenost između stereotipa u koji su je gurali i onoga što je ona želela za sebe.

 

“Negde sam čitala da joj je teško padalo što su joj celog života dodeljivane uloge naivnih i praznoglavih plavuša i devojaka željnih novca, zbog čega nije mogla da pokaže svoje glumačke vrednosti. Dakle, stereotip ‘glupe plavuše’ je usklađen sa ulogom seks-simbola koju joj je društvo namenilo, ali ne i sa ulogom dobre i vešte glumice što je ona želela za sebe. Istu stvar vidimo i na privatnom planu. Kada sam pogledala sa kojom očaranošću gleda Artura Milera na njihovom venčanju, delovalo mi je kao da ga je izabrala zbog intelekta i mudrosti koja je njemu priznata, kao da će brakom sa njim i sama uspeti da je ljudi ozbiljnije shvate. Stereotip ‘dobre žene’ naročito u to vreme podrazumevao je da je ona nežna, ljubazna i nema karijerne aspiracije. Društvo neće osuditi ženu koja se uklopi u ovaj stereotip ali joj neće ni tapšati po ramenu, jer se to prosto od žene očekuje. Ako se suprotstavi ovom stereotipu, što je Merilin definitivno uradila, i teži uspehu i slavi, onda se oglušuje o svoju očekivanu rodnu ulogu fine žene i dobija etiketu ‘kurve’, što jeste etiketa koju joj je na kraju pripisao Artur Miler”, kaže psihoterapeutkinja.

 

I njenu vezu sa Kenedijevima vidi kao pokušaj da bude blizu izvora moći kako bi i sebe smatrala uticajnijom. U dokumentarcu je rečeno da se ona kod svog psihijatra pripremala za političke razgovore sa Kenedijevima, kao da je sve vreme kroz muškarce koji su je okruživali pokušavala da stekne validaciju da je pametna i uticajna i da nije ono za šta je društvo smatra.

 

“Drugim rečima, ona jednostavno nije mogla da pobedi stege koje joj je društvo nametnulo i verujem da je to ono što ju je na kraju slomilo”, zaključuje Mia Popić.

 

Komunistkinja

 

Ema Kuper i bezbroj drugih današnjih žena vide sastavni deo zajedničkog iskustva u prevelikim očekivanjima koja su Merilin Monro postavljena. Dok se borila sa depresijom, nesigurnošću i upotrebom barbiturata, nije imala drugog izbora osim da održava fasadu savršenog glamura u svojim nastupima za paparace.

 

Dva arhivska dela o njoj su posebno zanimljiva sa psihološkog aspekta, jedan, kada je izašla iz psihijatrijske klinike “Pejn Vitni” kao da je premijera filma ili restoran, iako je zadržana tamo tri dana. Na kraju je razbila prozor, govoreći da je ona luda osoba kako su svi očekivali da bude. Džo Dimađo ju je na kraju izvukao.

 

“Bilo je to najneobičnije, najstrašnije vreme. Da ona izađe sa ful šminkom i frizurom, izgleda neverovatno. Polovina mene misli da je bilo užasno što je osećala da mora da se predstavi ovako, a druga polovina je jebeno zapanjena njenom sposobnošću da to uradi”, rekla je Ema Kuper.

 

I Merilin po izlazu sa klinike odgovara na pitanje “kako je?”, da je “dobro”. Ta scena govori o njenoj težnji da bude po meri društva, da ostane ta vedra zabavljačica uprkos tuzi i borbi koju je nosila u sebi. “Ono što znamo iz psihoterapijske prakse je da što je više naša fasada neusklađena sa našom unutrašnjošću, to se naš emotivni svet sve više urušava, i to je upravo ono što se njoj desilo”, reći će psihoterapeut Mia Popić.

 

Važan deo biografije su nesrećne ljubavi, epizoda sa Dimađom, legendarnim bejzbol igračem koji će je pretući posle snimanja čuvene scene kada joj vazduh iz podzemne železnice podigne suknju – nije mu se svidelo što je došlo nekoliko hiljada ljudi da gleda nju i njene gaćice. Ljubomora i nemogućnost da se izbori sa njenom slavom i svime što ju je pratilo – od golišavih fotografija, horde obožavalaca, preko paparaca, staviće tačku. Artur Miler, ispostaviće se, bio je u pravu za onaj deo da je njihov brak bio greška jer će se završiti razvodom. Dok je sa Kenedijevima bilo baš komplikovano u čudesnom istorijskom trenutku – bila je sa oba brata što doprinosi misterioznosti njene smrti zbog pitanja imaju li Kenedijevi veze sa njenom smrću i – kakve – da li su ovu vezu hteli da iskoriste mafija, Rusi ili FBI?

 

Mogućnost nuklearnog rata i ekstremne tenzije oko Kube Fidela Kastra i Sovjetskog Saveza bile su dominantno pitanje 1962. Krajem juna i početkom jula, kada je, prema izveštaju FBI-ja, jedan od braće Kenedi razgovarao o nuklearnim pitanjima sa Merilin, Kastro je očekivao američku invaziju i upućivao je hitne pozive za pomoć Moskvi.

 

Istražitelji okružnog tužioca Los Anđelesa, razmatrajući okolnosti njene smrti 1980-ih, naišli su na blokadu kada su tražili da vide određeni materijal koji drži FBI. Samersov advokat, piše on za Vanity Fair, koristeći Zakon o slobodi informacija, otkrio je činjenicu da je FBI vodio dosije “105” o Merilin. Oznaka “105” poslužila je kao izgovor za istragu svakoga ko je uradio bilo šta političko, što je, posebno pod Edgarom Huverom, značilo – levičar. Delovi dosijea „105“ o Merilin nosili su oznaku “SM-C” za “Bezbednosno pitanje – komunista”.

 

 “Teorija o tome da su braća Kenedi organizovala ubistvo MM je strašna, ali ako je istinita, onda to sasvim jasno simbolizuje odnos patrijarhata prema ženi, njenoj seksualnosti i ranjivosti. Možda je zato toliko primamljiva ljudima, jer rezonira sa našim iskustvima života u ovom ipak muškom svetu”, kaže psihoterapeutkinja Iva Branković.

 

Kada se sve sabere, to kroz šta je prošla, ona je morala da bude neviđeno jaka ličnost da sve to izgura od detinjstva, preko puta slave u tadašnjem Holivudu (studiji su u to vreme imali “crne liste” glumica koju su bile spremne na nešto više), privatnih problema. Kažu i da je delovala krhko, a opet tako jaka. Kakva je ličnost bila, ko je u stvari MM?

 

“Od svega najviše želim da verujem da je bila snažna i ranjiva u isto vreme i da je baš zbog toga zračila harizmom koja nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Mislim da je bila rezilijentna i borbena, ambiciozna i uporna, i žao mi je što nismo mogli da vidimo sve od nje, jer imam utisak da je ono što smo videli samo mali deo njenog ogromnog talenta i dara”, priča Mia Popić.

 

Traumatična iskustva

 

Drugi arhivski deo kojim je bila opsednuta rediteljka dokumentarca jeste scena kada objavljuju razvod MM i Artura Milera, a Merilin ne može da spreči da pokaže emocije. Ona plače, i teško ju je gledati. “Vidite ogromnu povredu zbog ove propale veze. Mlade žene i danas mogu da se povežu sa tim, i sa njom. Još pre 20 godina, ljudi bi rekli da je bila rastrzana, luda, histerična. Sada, kada to gledam, pomislim: ‘Tako je biti žena.'”

 

Merilin je u sebi nosila ranjivost i krhkost sa jedne strane, dok je odavala utisak veoma snažne osobe što je nesumnjivo i bila s obzirom na njena iskustva u ranom detinjstvu. Ljude privlači ranjivost kod drugih, ali je sebi ne priznaju. To je paradoks priče o ranjivosti.

 

“Privlače nas autentične priče drugih o njihovim povredama i borbama, volimo priče ljudi koji su se izdigli iz bolnih iskustava i napravili nešto od sebe. Mislim da odatle potiče naša fasciniranost njenim životom, a ono što je tragično u celoj priči je to što rezilijentnost, koju je nosila u sebi, nije mogla da izdrži društvene pritiske. Njena snaga, čija je pozadina ranjivost, koja ju je dovela do uspeha, i koja je društvu bila i ostala tako privlačna, uništena je od tog istog društva koje joj nije dozvolilo da ide van granica koje su joj nametnute.”

 

Za razumevanje ličnosti Merilin Monro posebno je značajno njeno detinjstvo – kao kod svakog čoveka, a ona je tokom odrastanja promenila čak deset ustanova i porodica pošto joj je majka smeštena u psihijatrijsku bolnicu.

 

Endru Dominik, režiser filma “Blonde” (Plavuša) koji prati Merilin Monro od njenog problematičnog detinjstva do smrti od predoziranja barbituratima u 36. godini, nazvao je to pričom o tome „kako trauma iz detinjstva oblikuje odraslu osobu koja je podeljena između javnog i privatnog ja”. Film je rađen po knjizi Džojs Kerol Outs, iz 2000, a ona je pohvalila grubu verziju filma, u kojoj navodno ima i scene silovanja, nazvavši ga “zapanjujućim, briljantnim, veoma uznemirujućim i možda, što je iznenađujuće, potpuno ‘feminističkom’ interpretacijom… nisam sigurna da je bilo koji muški reditelj ikada nešto postigao ovako”.

 

Detinjstvo i odrastanje MM nas podseća na to da i u najtežim i najbizarnijim okolnostima deca mogu imati rezilijentnost, otpornost koja im pomaže ne samo da prežive već i da urade nešto dobro sa svojim životom uprkos katastrofalnim uslovima, reći će psihoterapeutkinja Iva Branković. “S druge strane, podseća nas i da traumatična iskustva iz detinjstva, ukoliko se njima ne bavimo, predstavljaju u najmanju ruku rizičnu osnovu za kreiranje pozitivne slike o sebi i uspostavljanje zdravih odnosa sa svetom.”

 

Dominik je naglasio da je, poput romana, film delo fikcije, ali “pita se zašto se ubila, tako da će prirodno biti uznemirujuće”.

 

Etički problem

Kada je Merilin Monro preminula, mnogi nisu mogli da prihvate da talentovana, lepa i mlada glumica tako okonča život u svojoj 36. godini. Presuda mrtvozornika iz Los Anđelesa bila je da je u pitanju “verovatno samoubistvo”. Ali mnogo pitanja je čekalo na odgovore. Pa i ono: Ko je ubio Merilin Monro?

 

Danas pričamo o njenoj haljini u koju se uvukla Kim Kardašijan (iako je to muzejski eksponat, koji je to trebalo i da ostane), o misteriji njene smrti, vezi sa Kenedijevima, ali ono zbog čega je ona značajna, i zbog čega bi trebalo da o njoj, u nekakvom boljem svetu, govorimo više i glasnije, jesu njene uloge i tema mentalnog zdravlja, naglašava na Ana Vučković Denčić.

 

“Koliko se ona kidala, pobeđivala, padala, učila, pokušavala da održi sebe kao intelektualno biće, glumicu, prijateljicu, partnera, pojavu, ikonu, predstavu, koliko se uživljavala u te uloge, i iz njih umorna izlazila – to je za mene tema, i to tema veća od svih. I to je za mene prava misterija, ta poroznost naših membrana, ta ranjivost, fluidnost, nestabilnost, to je za mene prva asocijacija na Merilin, a ne seksepil i crvene pune usne.”

 

Uloga psihijatra koji je lečio Merilin Monro je zanimljiv deo slagalice, nađene su njegove beleške, a izneta je i činjenica da mu se nijedan pacijent nije ubio u svetlu pitanja da li je Merilin Monro izvršila samoubistvo.

 

Ono što psihoterapeutkinje vide kao problem u celoj ovoj priči je to što Merilin nije dobila tretman koji bi dobila da nije bila Merilin. To je paradoksalno da je imala slavu i uspeh i da baš zato nije bila tretirana kao svako drugo ljudsko biće već je dolazila kod psihijatra kući, družila se sa njegovom porodicom, sve to je u etičkom smislu vrlo problematično, kaže Mia Popić.

 

“Iako želim da verujem da su namere njenog psihijatra bile dobre, njoj nije ukazana podrška koju bi dobila da nije bila tako slavna. To čak negde i stoji u dokumentarcu da nije mogla da bude hospitalizovana kao svi drugi ljudi. Ako mu se drugi pacijenti nisu ubili i to možemo pripisati tretmanu koji im je ukazao, onda nije isključeno da Merilin nije dobila onaj tretman koji bi dobila da nije bila percipirana kao drugačija od drugih. Tu vidim još jedan paradoks, zbog njene slave ljudi je nisu videli kao obično ljudsko biće kom treba pomoć i podrška i jednak, a ne privilegovan tretman koji možda nije najefektivniji.”

 

Žena kao MM bila je očigledno toliko neodoljiva da je i njen psihijatar prekršio etički kodeks i lečio je na krajnje alternativan način, tako što ju je uključivao u porodična dešavanja u svojoj kući.

 

“To se može posmatrati dvojako, kao profesionalni propust, ukoliko je to radio da zadovolji neke svoje potrebe, ali i kao kreativan i koristan pristup u radu sa nekim ko je kao dete bio višestruko uskraćen i zlostavljan, odnosno ko ne može lako da razvije odnos poverenja sa drugima. Imajući u vidu život MM ja se zaista nadam da je u pitanju ovo drugo, jer u suprotnom, njen psihijatar je samo još jedan zlostavljač koji ju je koristio za svoje sebične motive”, kaže Iva Branković.

 

Bavljenje smrću MM je samo pokušaj da se još neko vreme održi živom priča o njoj, a ona će biti večno zanimljiva zato što njena pojava predstavlja mogućnost da dođemo u kontakt sa iskonskom ranjivošću.

 

“Privlačnost MM nije u njenom seksepilu kako to mnogi tumače, već u toj kombinaciji ranjivosti i ženske seksualnosti. Ranjivost i seksualnost su pojave koje društvo i te kako tabuizira, ali upakovane u skoro dečju lepotu i ponašanje MM jednostavno nije moglo da ih ignoriše, jer je ta kombinacija neodoljivo privlačna. Posle MM možda je samo Ejmi Vajnhaus pokazala tu vrstu ranjivosti i ogoljene ženske seksualnosti, ali ona nije imala lice prelepog deteta koje je imala MM pa nije mogla da dostigne takvu vrstu popularnosti”, tumači Iva Branković.

 

Tokom poslednjih pola sata, primarni izvorni pristup filma temelji se na pomnoj inspekciji mutnih okolnosti u vezi sa njenom smrću, i povezanosti sa poznatim ljubavnicima Džonom i Robertom Kenedijem. Samersovo istraživanje je potvrdilo da dok su teorije zavere koje sugerišu da je samoubistvo predoziranjem tajno naručen pogodak bile izmišljene izmišljotine, zaista je bilo nekih petljanja sa zvaničnim zapisom kako bi se izbegao negativan PR za Kenedijeve.

 

Bobi Kenedi

Merilin Monro je tih dana iznenada pozvala holivudskog ginekologa, dr Leona Krona, da pita da li je još uvek ljut na nju. Godinama ranije, kada je bila trudna, ignorisala je Kronov savet da se kloni droge i alkohola – a onda je doživela pobačaj. Ali zašto je sada zvala? Doktor nije znao šta je Merilin tvrdila drugima, da je nedeljama ranije zatrudnela sa jednim od braće Kenedi. Ona im je rekla da je “izgubila bebu”. Izvori su se razlikovali o tome da li je pobacila ili je imala ilegalan abortus, piše Entoni Samers za Vanity Fair.

 

Početkom nedelje pre nego što je umrla, Merilin je pozvala svog dugogodišnjeg prijatelja, agenta za nekretnine Artura Džejmsa, jednog od onih kojima je rekla za bebu. “Šta”, upitala ga je, “mogu da uradim u vezi sa ‘Njim’?” Kako je Džejms razumeo, “On” je bila šifra za predsednika Kenedija. Nastavila je da se žali da ju je Robert Kenedi “otkačio”. Ali nije mogla da prestane da misli na njega.

 

U petak, 3. avgusta, dan pre nego što je umrla, Merilin je nazvala En Karger, dugogodišnju odanu osobu od poverenja. Rekla je da je “veoma zaljubljena i da će se udati za Bobija Kenedija” – ali je zvučala depresivno. Gospođa Karger joj je rekla da se zavarava. Istog dana, nekoliko ljudi se seća tog poziva, nazvala je Roberta Slacera, drugog prijatelja, i rekla da je uzaludno pokušavala da dođe do Roberta Kenedija u Vašingtonu. Rekla je da je nazvala zeta Kenedijevih, glumca Pitera Loforda, da dobije informacije. (Loford je potvrdio da ga je pozvala.)

 

Izveštaji štampe i FBI dokumenti pokazuju da je Kenedi tog dana odleteo u Kaliforniju u pratnji svoje žene i četvoro njihove dece. Stigao je, kako se navodi, “bez svog uobičajenog blistavog osmeha” i “drvenasto” se rukovao sa onima koji su ga pozdravili. Kolumnistkinja Njujork dejli njuza Florabel Mjur je kasnije ustanovila da je Merilin nekoliko puta pokušala da pozove Kenedija u hotel u kome je trebalo da odsedne i ostavila poruke, ali “pozivi nisu bili uzvraćeni”.

 

Iako je javnost mnogo više zainteresovana za misteriju njene smrti, to je pogrešan fokus i mnogo možemo naučiti o njoj i doći do određenih uvida razmatrajući informacije koje imamo o njenom životu, a ne o smrti.

 

“Da li se ubila ili je ubijena nećemo saznati, ali činjenica da je bila sa oba brata govori u prilog tome da je kroz ceo život bila zlostavljana i zloupotrebljavana. O tome svedoče informacije o njenom odrastanju, a ono što saznajemo iz filma je da su okolnosti u kojima je odrastala identične kao one sa kojima je okončala život.

 

„Ona je u Kenedijevima videla priliku da sebe vidi kao uticajnu i važnu, deluje mi da su oni za nju bili još jedan način da pokuša da je neko vidi i da joj da na važnosti. Nažalost, ona je za njih bila ono isto što je predstavljala celoj Americi – seks-simbol. Ono što je ona rekla u noći kad je umrla jednom od braće je da se oseća iskorišćeno i kao komad mesa”, kaže Mia Popić i dodaje da su to neke od njenih poslednjih reči koje nisu bile upućene samo Kenedijevima već i celom društvu koje je jeste tretiralo kao glupu plavušu koja treba da igra svoju životnu ulogu onako kako joj je to društvo izrežiralo, a ne kako je ona želela.

 

MM je bila žena, ranjena i ranjiva, sa ozbiljnim problemima mentalnog zdravlja, ali harizmatična, i sa izgledom i talentom koji je učinio da se obre u najrizičnijoj oblasti za nju, a to je industrija zabave. Vreme i mesto u kome je živela takođe ne sme da se zaboravi, podseća Iva Branković, jer je Amerika pedesetih i ranih šezdesetih godina sve samo ne liberalna i otvorena, tako da je pored sve popularnosti bilo lako da joj se prilepe etikete tipa ”kurve” i ”bludnice”.

 

“U tom kontekstu očajnih domaćica na lekovima za smirenje MM je naravno zasijala jako jer su ljudi u njoj prepoznali sve što bilo zabranjeno, a tako privlačno, ali žena kakva je ona bila nije mogla da postoji sa odobravanjem u to vreme. Samo njeno postojanje bilo je greška u sistemu, ona je to osećala i to je moralo da ima ozbiljne posledice na njeno mentalno zdravlje i mogući suicid, kao što je moglo i da dovede do toga da braća Kenedi odluče da je se reše”, kaže za Nedeljnik i zaključuje: “U svakom slučaju MM nije imala šanse.”

 

Poslednji poziv

 

Oko 16.30 časova tog poslednjeg dana nazvala je svog psihijatra, dr Ralfa Grinsona. Delovala je, pomislio je, “pomalo depresivno i pomalo na lekovima”. Došao je da je vidi, a zatim otišao oko 19.00 jer je imao zakazani termin za večeru. Kasnije, nakon što je njegova pacijentkinja umrla, on će u poverenju reći članovima Tima za prevenciju samoubistava u Los Anđelesu zašto je njegova pacijentkinja bila uznemirena tog poslednjeg dana.

 

Merilin je, rekao je lekarima, “tog jutra telefonirala i kada sam je video, bila je besna”. Nedavno je imala seksualne odnose sa “izuzetno važnim muškarcima u vladi… na najvišem nivou”. Kada ju je video tog poslednjeg popodneva, “izrazila je prilično nezadovoljstvo činjenicom da je eto najlepša žena na svetu, a nema sastanak u subotu veče”. Prema rečima jednog doktora iz tima Normana Tabačnika, Grinson je rekao da je Merilin očekivala da vidi jednog od “veoma važnih ljudi te noći”. Nazvala ga je nakon što joj je rečeno da je sastanak otkazan. Umreće nekoliko sati kasnije, rekao je Grinson, “osećajući se odbačenom od nekih ljudi sa kojima je bila bliska”.

 

“Goodbye, Norma Jean

Though I never knew you at all…”

 

Ana Mitić za Nedeljnik