Više od deset godina radim kao psihoterapeut i idem na svoju psihoterapiju.
Nikada ni sa kim nisam razgovarala o svojoj ratnoj traumi. (Popić, 2021. godine)
Tog 21. aprila 1992. godine, probudila sam se u Novom Sadu i tada je počeo je moj novi, izbeglički život.
Nisam bila svesna šta se dešava i niko mi to nije objasnio, verovatno jer ni moja majka nije sasvim mogla da prihvati šta se događa. Sa tridesed devet godina našla se u novom gradu, sa dvoje dece, i mužem koji je ostao na ratištu.
Do poslednjeg dana našeg odlaska iz Sarajeva slušala sam rečenicu: „Ovo će brzo proći, neće biti rata.“ Kada smo došli u Novi Sad čula sam: „Ovo će se brzo završiti i vratićemo se kući“. Kad je već postalo jasno da će rat trajati, neretko sam slušala izjave poput: „Dobro je da smo sačuvali živu glavu, treba da budemo zahvalni. Ovo je prilika za nas da počnemo novi život u sredini u kojoj smo prihvaćeni.“
Ne sećam se koliko je tačno vremena prošlo nakon što je moj otac došao iz Sarajeva, usled povrede na ratištu koja ga je vratila porodici. Malo čega se sećam iz tog perioda, a retko kada sam želela da pitam i saznam više.
Postoji samo jedna stvar koja mi je ostala živa u sećanju iz tog perioda – dečije odeljenje gradske biblioteke u Novom Sadu. Onog momenta kada sam ušla u zgradu, imala sam utisak da sam pronašla svoj novi dom.
Stariji muškarac i njegova kolegnica su me prihvatili, a ja sam i danas ubeđena da su njih dvoje izmislili bibliotekarsku sekciju zbog koje je bilo potrebno da svaki dan tamo odlazim i pomažem im oko knjiga. Jer, da je stvarno bilo bibliotekarske sekcije, bilo bi i druge dece – a ja sam bila jedina.
Svakog dana posle škole odlazila sam u biblioteku i provodila vreme među knjigama. Čitala sam ih, preuzimala od dece koja su vraćala lektiru i ređala ih na mesto. Znala sam tačno gde stoji skoro svaka knjiga. Rad u biblioteci bio je moje utočište od straha, osećanja otuđenosti i zbunjenosti.
U mojoj porodici nije se nikada pričalo o tome šta nam se desilo. Nakon što se moj otac zaposlio i nakon što smo se preselili u Beograd, nastavili smo da živimo život kao da je rat bila samo jedna okolnost koja nas je izvadila iz napete multinacionalne sredine i kao da je ta okolnost bila dobra za nas. Zaboravila sam i biblioteku i izbegličke dane, humanitarnu pomoć i izjave „vratite se odakle ste došli“, zaboravila sam maltretiranja kroz koja sam prošla kao izbegličko dete…
Odrastala sam sa narativom da je rat, sa svim svojim teškim posledicama, nama ipak doneo nešto dobro. Em smo preživeli, em smo se našli u sredini koja je za nas sigurnija. To je sve što sam o ratu znala do svoje trideset devete godine.
Za sve što se dešavalo u narednih trideset godina, ja sam verovala da je priča o mojoj ličnoj rezilijentnosti koja je počela sa ratom i koja je nosila u sebi taj snažni porodični skript: „Dobro smo prošli, ima nečeg dobrog u ovome i ovo je prilika za nas.“
Rad u biblioteci doživela sam kao ranu manifestaciju disciplinovanosti i marljivosti.
Na iskustva vršnjačkog nasilja u svojim izbegličkim danima gledala sam kao na prilike koje su me očvrsnule.
Na česte selidbe i promene školske sredine gledala sam kao na iskustva koja su mi pomagala da izgradim socijalnu inteligenciju. Brzo sam učila o ljudima kojima sam bila okružena i još brže sam učila njihov jezik i pogled na svet. To je bio jedini način da se uklopim.
Kada je moj otac ostao bez posla, ja sam bila ta koja je studirala, radila i pomagala porodici. Gledala sam na to kao na dobru okolnost koja me je osamostalila.
Kada sam se razvela, pokrenula sam svoj biznis. Na razvod sam gledala kao na priliku da još jednom osmislim svoj život.
Šta god da se u mom životu dešavalo, kakav god da je bio gubitak sa kojim sam se suočavala, u njemu sam tražila pozitivno značenje i šansu za razvoj. Do nedavno sam bila uverena da je to moja najveća snaga. Nisam bila u pravu.
Iako sam godinama išla na svoju ličnu terapiju, tema rata otvorila se tek sa početkom rata u Ukrajini.
Do tada, ratne priče kojima bih povremeno bila okružena su za mene bile šum. Nisam ih slušala, niti se na njih osvrtala. Stav prema politici i društvenim temama u najmanju ruku je bio površan.
Tek sam kasnije kroz svoju psihoterapiju spoznala da je moj odnos prema sistemu svojevrsno otcepljenje. Duboko sam verovala da je sve što postignem rezultat mog ličnog napora i rada. Mislila sam da će me sistem samo povrediti, ako se oslonim na njega, jer sistemi su ti koji ratuju. Zato sam, verovatno nesvesno, izabrala put na kom politika i društvena pitanja za mene ne postoje. Bila sam, ono što se kaže, krajnje ,,ignorant“ po tom pitanju držeći se one stare narodne ,,u se i u svoje kljuse“.
Međutim, kada je buknula vest o ratu u Ukrajini, više nisam mogla da ostanem nezainteresovana. U trideset devetoj godini, baš sa onoliko godina koliko je imala moja mama kada smo se preselili i ostavili sve iza sebe, stigla je vest o početku rata koji se dešava ne tako daleko od nas.
Znala sam da ne mogu da sklonim glavu od ovoga i da je kranje vreme da se suočim sa svojom ratnom traumom, iako nisam imala pojma kako.
Sve do trenutka dok moja prijateljica na svojoj „Facebook“ stranici nije oglasila da se traže suveniri za Muzej ratnog detinjstva. Do tada nisam ni znala da ovakav muzej uopšte postoji.
Kao hipnotisana, kliknula sam na stranicu i nakon mesec dana se našla na razgovoru sa istraživačem muzeja. Ovo je bio moj prvi iskorak ka prihvatanju svoje priče, koja je lična, ali duboko smeštana u sistemski i društveni kontekst koji sam tako dugo negirala.
Sedeli smo u Grinetu – istraživač, moja izbeglička legitimacija i ja. Legitmacija sa mojom slikom iz dečijih dana ostala je kao suvenir muzeju, a istu sam sačuvala u želji da se povežem sa tom desetogodišnjom devojčicom u sebi.
Istraživaču sam ispričala sve detalje kojih sam mogla da se setim, a dobar deo njih se odvijao u Novom Sadu u kom sam odrastala dve godine nakon našeg preseljenja iz Sarajeva.
Sećanje na izbegličke dane provedene u ovom gradu navela su me da mu se ponovo vratim. Povratak sam smestila u okvir poslovnog putovanja.
Do tog trenutka nisam ni primetila da sam sva poslovna putovanja u Novi Sad organizovala tako da budem u hotelu koji je bio sasvim bezličan i sterilan, u kraju koji ne poznajem i koji je sasvim daleko od naselja u kom sam živela. Da li je moguće da sam izbegavala sve ono što bi me podsetilo na izbegličke dane u ovom gradu?
Moja poseta Novom Sadu sasvim slučajno se dogodila u prvoj nedelji aprila 2022. godine, tačno trideset godina nakon početka rata u Sarajevu. Sa svojih trideset devet godina šetala sam ulicama Novog Sada, onim istim ulicama kojima je šetala moja majka sa tačno toliko godina.
Pokušala sam da vidim taj kraj njenim očima, pokušala sam da razumem kako se ona sa svim tim nosila. Razgovarala sam sa desetogodišnjom devojčicom čiju sam sliku nosila u svom novčaniku. Ja, moje ranjivo dete i moja majka bile smo zajedno. Nas tri smo koračale novosadskim ulicama, otišle smo do moje škole, kuće u kojoj sam živela, a šetnju smo završile odlaskom u gradsku biblioteku.
Setila sam ponovo svega – imena bibliotekara koji su me čuvali, osećanja otuđenosti i usamljenosti, zbunjenosti, ali i sigurnosti koju sam pronašla u bibliotekarskom radu i pričama o kojima sam čitala.
Par nedelja kasnije, organizovala sam još jedan odlazak u Novi Sad. Ovog puta, sa mnom su pošli moji roditelji i moja ćerka. Moj otac se šalio da je ta poseta naš porodični susret sa prošlošću.
Ja sam mu neizmerno zahvalna što je narednih nedelju dana, u gradu koji je predstavljao naš novi početak, meni pomogao da na hrabar način ispišem kraj naše ratne priče.
Nedelju dana smo razgovarali o svemu što se desilo, pitala sam ga o svakom detalju našeg izbeglištva, a on, koji ni sam sebi nije dao dozvolu da o ovome priča, na tako tečan i koncizan, ujedno emotivan način mi je ispričao sve. Rekao mi je da nije mogao ni da sanja da bi me tako nešto zanimalo, a ja sam videla da je ovo iskustvo trebalo njemu isto koliko i meni.
Naše porodično vraćanje u prošlost pomoglo mi je da uvidim da moja priča o rezilijentnosti jeste priča o brzom prilagođavanju, ali i o negaciji bolnih iskustava.
Šta god da se desi, ja mu brzo dam pozitivno značenje i nastavim dalje, a to dalje je uvek vezano za moj posao.
Iako sam oduvek znala da je posao psihoterapeuta jedino čime želim da se bavim, postalo mi je jasnije da su rad i ljudske priče, još od bibliotekarskih dana, za mene i u odraslom dobu predstavljale utočište.
Stanje koje me je kroz život pratilo, iako ga nigde u knjigama kliničke psihologije nisam pronašla pod tim naslovom, bio je strah od propadanja. Strah od diskontinuiteta, od toga da će sve što poznajem odjednom da se uruši.
Kad god sam bila suočena sa strahom, bežala sam u posao koji mi je davao snažan osećaj svrhe i smisla. Iako sam puno radila na sebi i neprestano se usavršavala, jedan deo moje ranjivosti ostao je van moje psihoterapijske sobe.
Volela sam da verujem za sebe da sam rezilijentna osoba koja se po definiciji ovog pojma „brzo prilagođava i prevazilazi teške životne okolnosti“. Danas mi se čini da u ovoj jednačini nešto fali i duboko verujem da moramo da revidiramo pojam rezilijentnosti.
Iako su moje strategije bile funkcionalne i verovatno racionalne, u svojoj biti su poricale ljudsko iskustvo i patnju. Ovo poricanje je bilo deo porodičnog skripta i jasno mi je da nisam ja bila kriva što sam štreberski naučila porodična pravila. Osećala sam odgovornost u svojoj rešenosti da pokušam da promenim ovaj narativ.
Odgovornost prema onoj desetogodišnoj devojčici čiju sam sliku nosila u novčaniku, prema svojoj ćerki kojoj sam želela da dam dozvolu da u životu bude ranjiva, prema klijentima koji su svoju ranjivost delili sa mnom i prema porodici za koju sam verovala da, kao i ja, želi da prigrli ratnu priču koja jeste bolna, ali je naša.
Nedavno sam u sjajnoj seriji Mer iz Istvuda naišla na rečenicu jedne psihoterapeutkinje koja je rekla „Mi pomagači ponekada umemo da se krijemo iza tuđe tuge“. Duboko me je dotakla ova izjava, iako u trenutku kada sam je čula nisam bila sigurna zašto.
Danas znam da ljudi koji pomažu drugima u tome mogu da nađu smisao, ali takođe da njihovo profesionalno opredeljenje može biti paravan za sopstvenu ranjivost.
Iako većina nas psihoterapeuta radi na sebi da bi na etičan način pomogli drugima, najbolje što umemo, mi smo možda više od drugih profesija skloni da iskoristimo psihološke koncepte koje dobro poznajemo kako bi racionalizovali svoje sopstvene patnje.
Ja, na primer, nisam želela da budem osoba koja se opsesivno bavi svojim traumama iz detinjstva i duboko sam verovala da me to sputava da pogledam u sadašnjost i budućnost. Nisam želela da budem neko ko se decenijama kasnije nije odmakao od svojih ranih trauma. U želji da se ne identifikujem sa svojim ranama, ja sam ih jednostavno od sebe otcepila.
Bojažljivo sam se uvek okretala ka budućnosti u pokušaju da danas uradim sve da me ne sačeka propast, a prošlost kao da nije postojala. Ali postojala je i u velikoj meri je određivala kako se odnosim prema sadašnjosti i budućnosti, a ja sam birala da to ne vidim. Moj život je bio pažljivo osmišljen algoritam za prevenciju budućih zamišljenih katastrofa.
Bio je potreban početak novog rata da me vrati u prošlost.
Bilo je potrebno nekoliko važnih razgovora da me iz prošlosti vrate u sadašnjost:
Razgovor sa desetogodišnjom devojčicom u meni koja mi je rekla: „Znam da misliš da si sve zaboravila, ali ja se svega sećam i treba da pričamo.“
Razgovor sa istraživačem Muzeja ratnog detinjstva koji mi je dao priliku da prvi put ispričam svoju priču i da je vrednujem kao deo svog iskustva.
Razgovor sa ocem koji mi je pokazao da prihvatanje ove priče nije važno samo meni već i celoj našoj porodici.
Nekoliko razgovora sa mojom terapeutkinjom od kojih se poslednji simbolično desio 21. aprila 2022. godine, tačno trideset godina od mog „novog početka“ u Novom Sadu.
Tada sam joj rekla: „Osećam da me je ovaj povratak u prošlost promenio. Ne znam tačno na koji način i ne znam gde će me to u budućnosti odvesti, ali sam radoznala da saznam.“ Pomogla mi je da razumem da sam opet na novom početku, ali ovog puta se nisam plašila budućnosti već sam bila znatiželjna.
Rezilijentnost jeste brzo prilagođavanje i izdizanje iz teških životnih okolnosti, ali druga strana ove medalje je neophodnost pauze, u kojoj treba da proverimo šta nam se desilo i da postanemo svesni onoga što nosimo u sebi.
Rečima Brene Brown, kada ne prihvatimo svoju priču, ona će da odredi naš život. Kada je prigrlimo i dozvolimo joj da bude naša, spremni smo da hrabro ispišemo novi kraj.
A da bi se to desilo, potrebno je da izađemo iz tišine i počnemo da pričamo.
Mia Popić, psihoterapeutkinja
