Odmah na početku pandemije stručnjaci su upozorili na probleme sa mentalnim zdravljem. Sada kada smo malo “prodisali” a naši životi podsećaju na “pravi život” naspram onog u izolaciji, pitanje je: a šta ćemo sad sa tim problemom?
Ne misli se samo na posledice koje ima neko ko je imao kovid ili produženi kovid, misli se na sve jer pandemija nije nikoga zaobišla. Kako se sada psihološki vratiti u tu “novu normalnost” jer recimo kod fizičkog zdravlja mi možemo da kažemo ljudima da idu na preglede koje su propustili ili da obave sistematski, a šta sa psihom koja je i te kako bila na udaru?
Na zalasku pandemije osećamo manje nelagode i straha kada je u pitanju zaraza virusom ali smo i dalje nesigurni kako da se ponašamo i koje posledice po mentalno zdravlje tek možemo da očekujemo. To znači da zatišje pandemije ne podrazumeva kraj stanju neizvesnosti i potrebi za oprezom. U poslednje dve godine smo se prilagodili situaciji pandemije povišenom dozom zabrinutosti i obazrivosti prema svom fizičkom zdravlju i sada je vreme da ove emocije preusmerimo i na psihički plan, objašnjava Jovana Lazarević, psihološkinja.
“Potrebno je da aktivno obraćamo pažnju na to kako smo sa samim sobom i kako se osećamo u svojoj koži. Ako sebe redovno pitamo šta nam prija i šta nam je potrebno, više ćemo biti povezani sa sobom, što je jedan od najboljih načina da se zaštitimo od pojave psihičkih problema.”
Kako psihološki može da izgleda taj novi početak, ili restart od pandemije i kako rifrešovati um? Šta možemo i šta bi trebalo da uradimo za svoje psihičko zdravlje da nam bude dobro posle dve godine krize, straha, neizvesnosti i mešavine raznih osećanja koja su uticala na mentalno zdravlje?
Provođenje više od nedelju dana u krevetu s kovidom može da bude povezano sa povećanjem rizika od dugotrajnog pogoršanja mentalnog zdravlja, pokazuje jedno istraživanje objavljeno u časopisu “Lancet Public Health”, a bilo ih je mnogo o psihičkom zdravlju koja pokazuju na svakojake negativne posledice kovida.
Ova studija je pokazala da osobe s koronavirusom, a koje nisu primljene u bolnicu, imaju veću verovatnoću da će doživeti simptome depresije do 16 meseci nakon dijagnoze, u poređenju sa onima koji nikada nisu bili zaraženi.
Znamo da je jedan od ključnih faktora povezanih sa težinom depresije nakon preležanog kovida vreme provedeno u krevetu. Iz toga zaključujemo već poznatu činjenicu da nivo kretanja i aktivnosti doprinosi našoj dobrobiti. Setimo se, kaže Jovana Lazarević, koliko je na početku pandemije bilo teže onima koji nemaju dvorište ili terasu.
“Novi start treba da bude nešto što nam prija i što nas izmešta iz rutine u koju smo ušli tokom prethodne dve godine. Za nekoga će to biti duže šetnje ili sport, započinjanje nekog treninga ili nastavak nečega gde su stali pre uvođenja mera zaštite. Za nekog drugog su to putovanja ili okupljanja sa prijateljima. Nije loše da svako od nas oslušne šta je to čega je željan a zatim da dobro odabere u kojoj meri će uroniti u nove aktivnosti. Čak i da započnemo nešto što jako volimo, nije dobro da sebe preplavimo. Ipak ne zaboravimo koliko smo se odvikli od nekih stvari i zato je važno da pratimo svoj tempo. Možda je nekima ugodno baš onako kako im je sada i ne žele promene”, kaže naša sagovornica.
Različite stvari se pojavljuju i pojavljivaće se kao problem. Neko će možda da oseća nelagodu zbog gužve jer nije išao među ljude, nekome je težak povratak u kancelariju jer je navikao na rad od kuće. Kako da prepoznamo da je to problem zbog pandemije i šta bi trebalo da uradimo da pomognemo sebi, da iskoristimo taj novi početak kao nešto dobro a ne loše – jer nije loše već dobro što se nazire svetlo na kraju tunela pandemije, ali trebalo bi “sanirati” posledice i krenuti dalje “čistog” i zdravog uma.
Sada nas mnoge ranije uobičajene situacije mogu preplaviti. Na primer, prisustvo više od par osoba za nekoga može činiti gužvu i izazvati nelagodu čak i ako želi da bude među tim ljudima. Kada osvestimo tu nelagodu, priča Jovana Lazarević, možemo da se zapitamo kog je ona intenziteta, da li je zanemarljiva, umerena ili previsoka za nas u tom momentu. Ako je preintenzivna, nećemo terati sebe da se zadržimo u toj situaciji sve vreme, ali isto tako se može desiti da će nam biti ugodnije kako vreme odmiče.
“Možda nam je samo potrebno malo vremena da se prilagodimo. Jedan od načina da to saznamo jeste da testiramo sebe koliko dugo možemo da ostanemo u nelagodnoj situaciji jer nam je važno da se opet naviknemo da budemo u većem okruženju ljudi. Tada nam pomaže da sa sobom par puta proverimo koliko nam je situacija podnošljiva, možemo li ostati još malo, da li nam je potrebno da se malo distanciramo ili da odemo”, savetuje ona. Nekima će biti potrebnije da odmah budu u bliskom kontaktu, da se grle i češće osete dodir. Slušanjem suptilnih signala iz organizma nećemo pogrešiti. Takođe nam može pomoći da se osvrnemo na period pandemije i sagledamo kako je uticala na nas na početku, kako se to menjalo i šta su naši zaključci o tome. “Kada osmislimo i organizujemo svoje iskustvo u priču, lakše nam je da se sa njim nosimo”, objašnjava Jovana Lazarević.
Neće svako ko doživi katastrofu razviti problem mentalnog zdravlja: ljudi stalno dobro preživljavaju traumu, ali “između pet i deset odsto ljudi koji su prošli kroz traumatske događaje kao što je teroristički napad, nastaviće da razvija klinički nivo PTSP”, rekla je za „Gardijan“ dr Sarita Robinson, koja proučava psihobiologiju preživljavanja na Univerzitetu Central Lancashire.
Na pitanje šta je znak da bi trebalo potražiti pomoć i koji su to simptomi ili bolesti uzrokovane pandemijom koje zahtevaju pomoć stručnjaka, Jovana Lazarević kaže da kada nas nešto dugo tišti i postojeći izvori podrške nisu dovoljni da prevaziđemo patnju, to je signal da potražimo stručnu pomoć.
“Ponekad to može da bude i osećaj odsutnosti, zbunjenosti i opšte preplavljenosti. Nekada je teško imenovati neko unutrašnje stanje koje osećamo duže vreme pa zbog toga i ne znamo šta nam je činiti. Takođe, mnoge osobe su potražile pomoć tokom pandemije povodom odnosa u porodici jer su bile suočene sa mnogo češćim okidačima problema koji su postojali i pre pandemije ali nisu bili toliko ometajući.”
Nekad se radi o očiglednijim problemima izazvanim kontekstom pandemije ili iskustvom sa bolešću, kao što je spektar depresivnih simptoma – dugotrajan osećaj bespomoćnosti, usamljenosti, kao i neaktivnost i gubitak kapaciteta za zadovoljstvo, kod nekih osoba razvijeno i do nivoa kliničke depresije, kao i spektar anksioznih simptoma od kojih su češći zdravstvena anksioznost u vidu preterane preokupiranosti zdravljem i oblik agorafobije gde osobe nigde ne izlaze, a ispod koje leži dublji neprerađen strah od smrti.
Otprilike jedna od pet osoba koje dožive vanrednu situaciju će nastaviti da razvija problem mentalnog zdravlja (prevalencija uobičajenih problema mentalnog zdravlja u globalnoj populaciji je oko 1 od 10). “Istraživanje iz 2018. pokazuje da se problemi mentalnog zdravlja udvostručuju u hitnim slučajevima“, kaže Ešli Nemiro, koji pomaže ljudima koji rade u krizama i dodaje: “Ne bih se iznenadio da se ispostavi da i to bude rezultat pandemije.”
Ana Mitić za Nedeljnik
