Scroll to Discover
back to top
a

Sinergija

  /  Blog   /  Kada je odlazak kod terapeuta moralna obaveza a ne izbor?

U svetu koji zahteva neprekidnu produktivnost, briga o sebi ponekad deluje kao sebičan čin. 

Briga o sebi nije još jedan zadatak koji treba obaviti već način na koji se odnosimo prema sebi. Ona podrazumeva da sami sebi budemo dobar prijatelj. Da s vremena na vreme sebe pitamo: „Kako si danas?“ ili „Da li se osećaš dovoljno snažno da izguraš dan?“, „Šta ti je sada potrebno?“. 

Ako si psihoterapeut ili se baviš nekom drugom pomagačkom profesijom, koliko često sebi postavljaš ovakva pitanja? Šta bi se promenilo ako bi to bila tvoja svakodnevica?

Verovatno se pitaš koliko vremena dnevno je dovoljno posvetiti sebi. Jedna zanimljiva misao glasi: Pola sata meditacije svaki dan je neophodno, osim ako ste zauzeti. Onda je potreban ceo sat. (Sveti Franjo Saleški). 

Važnost samonege je još veća u nedostatku vremena da joj se posvetimo. Mi pomagači, psiholozi, terapeuti, lekari, socijalni radnici radimo emotivano naporan posao. Bez brige o sebi ne bi bilo dobro ni nama ni ljudima sa kojima radimo.

 

Zašto je odlazak na lični psihoterapijski rad obaveza svakog psihoterapeuta pa i nas u Sinergiji?

Razlog je dvostruk – da bismo sačuvali svoje mentalno zdravlje i da bismo mogli da pomognemo našim klijentima.

Drugim rečima, i mi terapeuti imamo svoje živote u kojima se suočavamo sa različitim izazovima. Tugujemo, strahujemo, plačemo, imamo napade panike, depresivne epizode, nesigurnosti, izneverena očekivanja, prolazimo kroz različite stresove, reagujemo psihosomatski itd. Zbog toga i nama znači da imamo profesionalnu pomoć dok se nosimo sa ličnim problemima. 

Osim toga, deo isceliteljskog zanata koji svi terapeuti toliko volimo je i visok rizik od pojave sindroma sagorevanja. Tokom seanse osećamo intenzivne emocije, ponekad smo preplavljeni pričama koje čujemo, pamtimo mnogo informacija o životima drugih i povezujemo ih u priču, tako iz seanse u seansu. Ponekad na kraju dana razmatramo svoj pristup radu, potencijalne propuste i razmatramo načine da unapredimo svoj rad.

U Sinergiji našu odgovornost prema klijentima shvatamo veoma ozbiljno. Pod tim mislimo da se mi kao psihoterapeuti trudimo da svojim klijentima budemo model emotivno zrele i stabilne osobe koja ima zdrave načine nošenja sa problemima i kojoj oni mogu pokloniti poverenje. Ovako velika odgovornost zahteva od nas neprestanu brigu o sebi koja podrazumeva i redovan odlazak kod psihoterapeuta. 

Da bismo sačuvali sebe od visoke pojave sindroma sagorevanja smatramo da odlazak kod terapeuta za nas i druge pomagače nije stvar izbora već obaveza prema sebi i prema klijentima. To važi i za terapeute koji rade pod supervizijom i za one koji su završili edukaciju i stekli licencu. 

 

Na koji način je odlazak na lični psihoterapijski rad obaveza prema klijentima?

Ako želimo da ponudimo svojim klijentima najbolje što možemo, najpre je neophodno da smo mi dobro kako bismo sva znanja i veštine koristili radi dobrobiti klijenata sa kojima radimo. 

U etičkom kodeksu Saveza Društava Psihoterapeuta Srbije pod principom Odgovornost piše da psihoterapeuti „imaju značajnu društvenu odgovornost zato što njihove preporuke i profesionalni postupci mogu izmeniti živote drugih”. 

 

Ako ovo čitaš iz uloge terapeuta ovaj tekst ti može koristiti da se podsetiš da sve što uradiš na seansi ima posledice po drugu osobu. Ako čitaš iz ugla klijenta možda će ti značiti da razmisliš koliko je tvoj terapeut svestan ove odgovornosti.

 

U Sinergiji se trudimo da sebe često podsećamo na odgovornosti i rizike koje nosi naše zanimanje. Tu smo jedni za druge da se podsetimo koliko je važno da vodimo računa o sebi zarad boljeg rada sa našim klijentima, kao i da dobro razmislimo kada je vreme da primimo novog klijenta. 

Želimo da na svakoj seansi damo svoj maksimum i budemo odgovorni prema klijentu. Kapacitet za empatiju, reflektovanje, tumačenje, konfrontiranje i sve druge jako važne tehnike koje primenjujemo u terapijskom radu su visoko emotivno zahtevne i ne mogu se sprovoditi u stanju izmorenosti i emotivne iscrpljenosti. 

 

Odgovornost svih nas kao terapeuta je da osvešćujemo svoja unutrašnja stanja i pratimo kako ona utiču na naše raspoloženje i pomagački kapacitet. Kako bi u tome bili dosledni, briga o sebi je neophodan deo naše rutine, odnosno načina života. To nije kao povremeni odlazak kod zubara, po potrebi, niti je luksuz koji činimo jer to možemo da priuštmo. To je neophodan uslov za obavljanje zanimanja na etičan način.

Jedan od naših zadataka je kreiranje odnosa poverenja i bliskosti sa klijentom. To je težak zadatak jer želimo da ostvarimo veliku bliskost potrebnu za psihoterapijski rad, ali koja ne prevazilazi profesionalne granice (ne bismo mogli da se družimo sa klijentima i kad bismo to želeli). 

 

Na svakoj seansi sa svakim klijentom vodimo računa o mnoštvu toga. Na primer, istovremeno održavamo emocionalnu distancu i bliskost, povezujemo klijentove onde i tada priče u ovde i sada, i naravno prepoznajemo sopstvene emocije koje se javljaju tokom razgovora. Sve ovo su emocionalno zahtevni zadaci. Da bismo u njima uspeli potrebno je naše potpuno svesno prusustvo u samima sebi i sa klijentom.

Naš odnos sa klijentom ne sme biti niti previše prijateljski niti hladan, vojnički. 

Najsličnija uloga koju mi kao terapeuti imamo sa klijentima je roditeljska, ali i lekarska, učiteljska, mentorska, pa i prijateljska. Ta uloga je jedinstven sastav svih ovih uloga, a naš veliki zadatak je da je takvom održavamo do kraja klijetovog terapijskog procesa, pa i nakon toga.  

 

Za proces promene klijenta neophodna je razmena koju kreiramo zajedno. Da bi ova razmena bila adekvatna i podstičuća na željenu promenu klijenta, važno je da mi u nju unosimo isključivo svoje profesionalno znanje, stabilnost, dobru nameru i usmerenost na dobrobit klijenta.

Da bismo mogli sve ovo uvek i sa svakim, čak i dok se suočavamo sa izazovima u privatnom životu, zaista je neophodno da imamo stručnu podršku našeg psihoterapeuta.