Uoči mog 39. rođendana našla sam se u razgovoru sa nekoliko dragih i dugogodišnjih prijatelja.
Među nama ima onih koji su veoma želeli decu ali ih nisu dobili, onih koji su želeli da do sada uveliko budu u braku, ali umesto u matičnoj knjizi venčanih registrovani su na Tinderu. Neki od nas (ja na primer) verovali su da će živeti u skladnoj porodici, a žive kao samohrani roditelji.
Među nama su i oni koji su maštali o pravoj ljubavi, ali su i dalje u sličnim ponavljajućim i nezadovoljavajućim vezama. Ima i onih koji su verovali da će imati svoju firmu i raditi neke mnogo zanimljive stvari, ali još uvek ne znaju čime žele da se bave.
Tu su i oni koji su uvek želeli da rade za sebe, ali se ispostavilo da to nije lako kad ste sami sebi veoma strog šef.
Mnogima od nas na pragu četrdesetih životi i nisu ispali baš onako kako smo se nadali.
U pokušaju da pomognem sebi i onima koji se poput mene povremeno zapitaju „kako je ovo ovako ispalo, nisam ja to tako planirala!”, zapitala sam se da li je moguće da stvari sagledamo drugačije.
Trebaju nam drugačija pitanja
Možemo li, umesto da se pitamo o formi svog života – „da li sam u braku ili nisam“, „zašto još uvek nemam decu“ ili „zašto ne radim posao koji volim“ – postaviti druga pitanja – koje su moje potrebe u ovim godinama? Koliko su one zadovoljene u odnosima koje gradim? Šta mogu da uradim da se više pobrinem za sebe?
Mnogo vremena mi je bilo potrebno da počnem da mislim o sebi i svojim potrebama. Fokus mi je više bio usmeren na to da li nešto imam ili nemam i šta treba da uradim da do toga dođem.
Pretpostavljam da je razlog tome i društveni pritisak koji nam nameće da u određenim fazama života imamo to što se od nas očekuje (posao, brak, dete), a onda u svemu tome u zapećku ostanu one stvari koje su nam istinski potrebne.
Ljudske potrebe su univerzalne, ali ih možemo zadovoljiti na različite načine. Dobar posao, brak ili dete su samo neki (društveno prihvatljivi) načini.
I zato moj rođendanski blog nema veze sa tim kako imati ono što nemamo, već kako zadovoljiti potrebe koje smo dugo sebi uskraćivali ili za koje smo naučili da i nisu tako važne – ostvarićemo ih nekada, kada za to dođe pravi trenutak.
Život živimo sad i zato sam želela da istražim šta je to što nam danas treba, a što lako zaboravimo.
Nekoliko je ljudskih potreba koje će većinu ljudi učiniti srećnim i ispunjenim, a ja sam pojedine izdvojila čitajući literauturu iz Shema terapije i dobro se zapitala, pa ću sada pitati i vas.
Ljubav i igra
Potrebna nam je povezanost sa drugima i doživljaj da je nekome stalo. Potrebni su nam odnosi i aktivnosti koje su spontane, razigrane i zabavne.
Naišla sam na citat koleginice Nene Čalovske koja je rekla da bar jedan stabilan odnos u kom se osećamo prihvaćeno može biti presudno važan za naše mentalno zdravlje. Zaboravili smo da nigde ne piše da to mora biti partnerski odnos.
Ako bismo razumeli značaj bliskih prijateljskih odnosa u kojima možemo zadovoljiti potrebu za povezanošću i zabavom, da li bi i dalje bili frustrirani u četrdesetim kad se nađemo bez partnera?
Pročitala sam da su stari Grci poznavali 6 različitih značenja ljubavi od kojih se samo jedna odnosila na romantičnu ljubav, a druge su se ticale prijateljske ljubavi, flerta, spontanosti i igre, strasne ljubavi…
Hajde da istražimo različita lica ljubavi i proširimo načine putem kojih se možemo osećati voljeno, spontano i razigrano.
Sigurnost i stabilnost
Koliko se osećamo sigurno i zaštićeno u prijateljskim, poslovnim i partnerskim odnosima? Da li možemo da se oslonimo na ljude koje smatramo bliskim i da li nam njihovo ponašanje govori da će biti tu za nas?
Često sam bila svedok sklonosti da, zarad forme, održavamo odnose koji po nas nisu dobri, u kojima se osećamo nebezbedno i koji nas koštaju fizičkog i mentalnog zdravlja.
Ideja „čuvanja braka” radi braka, u kome se ne osećamo bezbedno, jedan je od čestih društveno nametnutih načina da naša potreba za zaštitom i sigurnošću ostane frustrirana.
Još jedan, veoma popularan razlog je ideja da je sigurnost „dosadna” zbog čega ostajemo u toksičnim odnosima kojima pripisujemo etiketu fatalne ljubavi bez koje se ne može.
Viđala sam ljude koji su bili rešeni da ostanu u određenim kompanijama u kojima na CV-u ili Linkedin-u izgleda sjajno raditi, a u kojima su iznova bile frustrirane njihove potrebe za sigurnošću, stabilnošću i predvidljivošću.
Šta je važnije? Forma ili osećanje psihološke i fizičke bezbednosti?
Prihvatanje i pohvala
Potrebno nam je da ljudi koji su nam važni primete kada nam stvari idu od ruke i da nas prihvate takve kakvi jesmo.
Koliko dobijamo pohvale i priznanja od ljudi kojima smo okruženi? Da li je kritika i osuda ono što češće čujemo i da li to smatramo ljubavlju?
Često sam bila u prilici da čujem da se kritika partnera, prijatelja i kolege opravdava njihovom željom da od nas naprave bolje ljude.
Ono što nas čini boljim ljudima je doživljaj da nas drugi prihvataju i vide naše snage.
Slobodno ispoljavanje i uvažavanje osećanja i potreba
Prva lekcija koju sam naučila na svojoj psihoterapiji je da primetim kada neko umanjuje značaj onoga što osećam i proglašava moje potrebe nevažnim.
Različiti su načini kako drugi mogu umanjiti značaj naših potreba i osećanja, od toga da naprosto ne vide šta nam je važno iz ličnih ograničenja i emotivnih povreda, preko toga da nonšalantno reaguju na osećanja koja komuniciramo do iskrivljivanja onoga što čuju, pa se ne osećamo samo da nas ne vide, već i da nas prave ludim (eng. gaslighting).
Šta god da je, rezultat je uvek isti. Osećamo se nevažno, kao da to što nam je bitno druga strana ne vidi i ne prepoznaje i ostajemo sa sobom i svojim frustriranim potrebama.
Koliko su naši odnosi bazirani na dvosmernoj komunikaciji osećanja i potreba? Da li ljudi sa kojima smo bliski na naša osećanja reaguju brigom i pažnjom ili nam komuniciraju da je to problem koji sami moramo da rešimo?
Kada smo svesni ove svoje potrebe, pažljivije biramo odnose u koje ulazimo i pametnije izlazimo iz njih.
Većini nas je potrebno da nas drugi vide. Kada ne vide naše potrebe i naša osećanja, onda ne vide ni nas.
Autonomija i usmeravanje
Frojd je rekao da je mentalno zdrav pojedinac onaj koji je sposoban da voli i da radi. Često nailazim na istraživanja koja kažu da je sreća na poslu uslovljena doživljajem postignuća i povezanosti sa kolegama. Čini mi se da je stara Frojdova ideja mentalnog zdravlja danas primenjiva i na poslovnom i privatnom planu.
Međutim, da bi gradili osećaj kompetentnosti i samostalnosti, potrebno je da budemo okruženi ljudima koji nas usmeravaju na pravi način, kojima je stalo do toga da se razvijemo i koji nam dobronamerno skreću pažnju kako da budemo bolji.
Sećam se jedne svoje klijentkinje koja je dobila posao svojih snova, a potom šest meseci kasnije se našla u teškom stanju profesionalnog sagorevanja, gde je ključni razlog bio potpuno odsustvo feedback-a. Njeni pretpostavljeni su mislili da je dovoljno da bude srećna što uopšte ima tako dobar posao, bez ikakve svesti da su odgovorni da je osnaže i usmere.
Da li ljudi sa kojima sarađujete i sa kojima se družite žele da se razvijate i podrška su vam u tome?
Jasne i realistične granice
Druga velika lekcija koju sam naučila na svojoj psihoterapiji je gde se ja završavam, a gde drugi počinju.
Često sam bila sklona da na sebe preuzimam odgovornost za to kako se drugi osećaju, imala sam problem da kažem ne ili da tražim nešto za sebe, teško sam podnosila odbijanje…
Svest o sopstvenim granicama je presudno važna za ličnu dobrobit, a ako ste kao dete morali da vodite računa o bliskim ljudima i tome kako se oni osećaju, onda ste vrlo verovatno danas na sebe preuzeli da brinete o drugima, a brigu o sebi stavili u drugi plan.
Koliko ljudi u vašem okruženju na vas prebacuju to kako se oni osećaju? Kako se nosite sa tim kada vam drugi postave granice i jasno kažu da im neko vaše ponašanje nije OK?
Ako nismo svesni svojih granica, često ćemo se osećati odgovornim za druge i njihova osećanja, ali je druga strana ovog problema i to da ćemo ih kriviti onda kada stvari ne rade kako smo mi zamislili.
Po meri društva vs. po meri mojih (ne)zadovoljenih potreba
Moguće je imati mnoge stvari koje društvo od nas očekuje – super posao, „skladan brak” i talentovanu decu ( i da to sve super izgleda na Instagram profilu), ali da se osećamo otuđeno i frustrirano na polju bazičnih ljudskih potreba.
Biti roditelj ne znači samo imati decu. Potrebu za ljubavlju i usmeravanjem drugih možemo zadovoljiti na različite načine. Znam ljude koji nemaju decu, ali brinu o drugima iz svog okruženja i svrhu i smisao crpe iz toga koliko su im podrška u razvoju.
Biti voljen i voleti ne znači samo imati brak ili partnera. Povezanost sa drugima može postojati i van partnerskog odnosa. Znam ljude koji su razvedeni ili bez partnera, koji životu pristupaju na spontan i razigran način i samo biti u njihovom prisustvu vam daje osećaj povezanosti.
Biti kompetentan i samostalan ne znači da imate svoju firmu, kola i kuću na moru. Znam ljude koji su pravi eksperti i lideri za određenu oblast, ali nisu po meri onoga što društvo definiše uspešnim. Na primer, žive na selu i baš ih briga za luksuz. 🙂
I zato sebi za svoj rođendan i svima koji čitate ovaj blog želim da životu pristupimo tako što ćemo prvo proveriti koliko su naše potrebe zadovoljene, a tek onda uzeti u razmatranje da li smo po meri društva.
Volela bih da životu priđemo sa manje ozbiljnosti, a više igre. Manje zahteva da sve moramo znati unapred i sa više uvažavanja da život može ići jednim, ali i drugim (manje zacrtanim) putem…
Upravo jer nam svima želim više igre i zabave, ima mi smisla da ovaj blog završim sa rečima američke komičarke Gilde Radner čiji uvid duboko rezonuje sa onim kako danas vidim svoj život – taj isti život koji u dvadesetim nisam ovako zamišljala!
Želela sam savršen kraj. Danas sam, na teži način spoznala, da se neke pesme ne rimuju, a neke priče nemaju jasan početak, sredinu i kraj.
Život je satkan od neizvesnosti i promena, od sadašnjeg trenutka u kom radimo najbolje što umemo, bez ikakvog znanja o tome šta nas čeka.
Život je ništa drugo do jedna prelepa dvosmislenost.
Autor: Mia Popić
