Sinergija

Duboko verujem da sam još kao klinka od 14 godina znala da ću se baviti psihoterapijom. U to vreme, iako nisam poznavala svu moć psihoanalitičke teorije, uvidela sam da je Frojd bio velika faca, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je dozvolio da se o seksu govori na slobodan način. U tradicionalnoj i patrijarhalnoj porodici u kojoj sam odrastala, tetka feministkinja je bila pravo čudo i redak inspirativan uzor. Donosila mi je knjige poput Frojdovih i neke koje su se na još eksplicitniji način bavile slobodama koje žene mogu da uživaju ukoliko se na to usude, poput čuvene knjige „Strah od letenja“ Erike Jong.

Poster „What’s on a man’s mind“ sa Frojdovim likom, prožetim ženskim nagim telom, bio je okačen na vratima moje devojačke sobe. Drugarice su mi dolazile u goste, ležale su na kauču i pričale svoje ljubavne probleme dok sam ja pažljivo slušala i sumirala utiske o njihovim iskustvima. Plaćale su mi tik tak bombonama − možda sam već tada mogla da razumem da preuzimanje odgovornosti u terapijskom procesu moraš nečim da platiš, ili sam samo skontala zgodan način da se domognem bombona.

Iako sam već sa 14 godina znala šta je to što me zanima, ne može se reći da sam bila preterano posvećena i disciplinovana kada je učenje u pitanju. Iako danas važim za nekoga ko je uspešan u svojoj profesiji, moj put ka akademskom i praktičnom bavljenju psihoterapijom i koučingom nije bio nimalo gladak niti lak. Prepreke, međutim, nisu ležale u drugima ili u nekim spoljnim faktorima. Imala sam sve što je bilo potrebno da elegantno prođem kroz formalno obrazovanje, ali ipak je proces sticanja diplomâ za mene bio veoma težak. Prepreke su ležale u meni, najjednostavnije rečeno, mrzela sam da učim. Nisam volela predmete koji nisu bili povezani sa mojim interesovanjima za ljudsku dušu, kao što su fizika, matematika, istorija… Volela sam književnost, mogla sam satima da čitam i pišem, i sve mimo toga je za mene bilo veliko mučenje. Sa druge strane, volela sam praktične stvari i iskustveno učenje, ali tako nešto nije bilo u ponudi formalnog obrazovanja.

Sećam se profesionalne orijentacije u 8. razredu, kada su mi rekli da ne treba ni da pokušavam da upišem XIII gimnaziju, da nemam dovoljno bodova i da je mnogo bolje da upišem neku „slabiju“ gimnaziju za „slabije“ đake. Iako sam bila veoma poljuljana ovom preporukom, sećam se bunta koji se tada javio u meni. Da su mi rekli da je XIII gimnazija samo jedna od mnogih koje mogu da upišem, možda se i ne bih opredelila za nju, ali čim su mi rekli da ona nije za mene, postala je jedina škola koju sam želela.

Ovaj bunt me je pratio kroz celo moje formalno obrazovanje. Kad god bi mi rekli da nešto ne mogu i da u nečemu nisam dovoljno dobra, dokazivala bih suprotno i to je uglavnom išlo u moju korist, a ponekad, da budem iskrena, i na moju štetu.

Tog leta sam upisala XIII gimnaziju, u kojoj, kao ni u osnovnoj školi, nisam bila najbolji đak. Naprotiv, bila sam prosečan učenik i jedini predmeti u kojima sam bila izvanredna su bili psihologija i filozofija. Čitav scenario „ti ne možeš da upišeš ovu školu“ se odigrao i prilikom upisa na fakultet. Bila sam prva ispod „crte“ na studijama psihologije, jer nisam ponela dovoljno poena iz gimnazije. Kad su mi rekli da ne mogu da upišem psihologiju, upisala sam pedagogiju i našla „rupu“ u sistemu koja mi je omogućila da istovremeno slušam predmete iz pedagogije i psihologije. Prve godine studija sam pohađala dva studijska programa, položila sam dva uslova za drugu godinu i prešla na psihologiju. Sve što je bilo potrebno jeste da mi kažu da ja to ne mogu!

Dalje, tokom studija sam naišla na potvrdu da je psihoterapija jedina oblast primenjene psihologije kojom želim da se bavim, zbog čega sam upisala nekoliko psihoterapijskih edukacija i vrlo brzo ušla u terapijsku praksu. Sećam se polaganja psihoterapijskog ispita, kada sam svojoj mentorki pustila snimak psihoterapijske sesije na kojoj demonstriram naučene veštine, a taj snimak ću potom, na osnovu njenog feedback-a, poslati internacionalnom supervizoru kao završnu seansu za sticanje licence REBT psihoterapeuta. Mentorka mi je rekla da me ona ne bi pustila da prođem sa tom sesijom. Opet sam naišla na „ne možeš ti to“ i opet sam uradila isto. Uverena da baš ta sesija najbolje prikazuje dobar terapijski odnos, koji sam pažljivo gradila sa svojim klijentom, poslala sam je supervizoru, dobila sam sve pohvale i stekla zvanje REBT psihoterapeuta.

Na master studijama sam se prvi put u akademskim krugovima susrela sa stereotipima o praktičarima i sa rascepom koji vlada na mnogim fakultetima između akademskih stručnjaka i praktičara. Praktičari veruju da akademici samo čitaju i pišu i ne daju nikakav doprinos nauci, akademici smatraju da su praktičari „prodavci magle“ koji su se toliko udaljili od nauke da je pitanje da li je uopšte korektno da sebe zovu psiholozima. Brojne polemike i rasprave sam sa kolegama vodila na ovu temu i opet često nailazila na nešto implicitnije izgovorenu rečenicu „ne možeš ti to“, moraš da se opredeliš − ili praksa ili nauka!

Da stvar bude kompleksnija, u koučing profesiji, u koju sam polako ulazila paralelno se baveći i psihoterapijom, takođe sam nailazila na nešto specifičniji stereotip o psihoterapeutima koji ne razumeju biznis i organizaciju i koji u koučing unose svoje romantične koncepte kao što su empatija i bezuslovno prihvatanje, dok biznis traži nešto drugo… I tu sam naišla na „ne možeš ti to“, ili si kouč ili si psihoterapeut! I tako sam odlučila da upišem doktorske i osnujem svoju kompaniju.

Na doktorskim studijama sam se prvobitno opredelila za smer Klinička psihologija, sa idejom da se bavim poslovnim konceptima iz ugla Kognitivno-bihejvioralne terapije (KBT), koja svoju namenu i te kako nalazi u biznis svetu. Dok sam osmišljavala nacrt svog doktorata, želeći da se bavim liderstvom iz ugla KBT-a, mentorka mi je rekla da to nije oblast u kojoj može da me mentoriše, kao i da se previše udaljavam od kliničkih tema. Još jednom sam bila u prilici da čujem „ti to ne možeš“, nakon čega sam promenila departman i opredelila se za socijalnu psihologiju, u okviru koje se sada bavim ženskim liderstvom.

Kada me neko pita ko sam ja, od svih mogućih slojeva moje ličnosti i ulogâ koje obavljam, rekla bih da je jedna jedina stvar gotovo uvek konstantna, a to je moja samoefikasnost. Ona ujedno predstavlja i ključni pojam kojim se bavim u okviru svoje koučing prakse i doktorskog istraživanja.

Da me ne shvatite pogrešno, to nije jedan od brojnih romantičnih koncepata pozitivne psihologije koji prosto imate ili nemate. Reč je o uverenju da možete da ostvarite svoje ciljeve čak i kada je teško, kada vam okolnosti ne idu na ruku i kada vam drugi kažu da ne možete. Reč je o konceptu koji se gradi na četiri načina, prvo, upuštanjem u direktno iskustvo iz kog učite, drugo, traganjem za uzorima koji vas podstiču, treće, usmeravanjem od strane dobronamernih ljudi, i četvrto, kreiranjem bezbedne atmosfere u kojoj se osećate prijatno.

Na mom putu ka psihoterapijskoj i koučing profesiji sam samu sebe „gurala“ u različita iskustva, inspirativne uzore sam pronalazila u svojim profesorima, mentorima i koleginicama sa kojima se i dan danas povezujem, dobronamerno usmeravanje sam dobijala od psihoterapeuta koji su pratili moj lični rast i razvoj, a bezbedno okruženje sam imala u vidu bliskih prijatelja sa kojima sam delila sve patnje i boli koje su me pratile na ovom putu.

Moj razvojni put me je naveo da gradim samoefikasnost i da je temeljno istražim. U želji da prevaziđem rascep između akademika i praktičara, bavim se ovim pojmom na dva fronta − kroz doktorsko istraživanje i koučing praksu.

Danas znam da je visoka samoefikasnost ključna determinanta zašto će jedna žena neki zadatak uraditi tri puta bolje kad joj kažete da ne može, nego kada je ne izazovete na ovaj način. Višedecenijski istraživački rad na ovu temu nam danas potvrđuje da kada odaberete žene koje imaju visoku samoefikasnost i kažete im da nisu sposobne da izvedu određeni zadatak, one će uraditi zadatak tri puta bolje nego u kontrolnoj situaciji, u kojoj ne postoji ova vrsta izazova, tj. gde im ne kažete ništa o tome da li mogu ili ne mogu, već ih pustite da urade kako god najbolje umeju.

Ovaj pojam se u socijalnoj psihologiji zove I’ll show you efekat i na najbolji mogući način sumira moj razvojni put. Ima nečega pobedonosnog u tome, ali, ako razmislite, i prilično poražavajućeg. Zar nije tužno da kompletan svoj profesionalni put bazirate na samodokazivanju?!

I ako me pitate ko sam ja danas, ja sam ona koja se dokazivala nebrojeno puta i sebi i drugima gradeći svoju samoefikasnost. Ali, ukoliko me pitate ko želim da budem − želim da budem ona koja slobodno bira i koja gradi sistem u kojem mlade žene imaju više prilika da steknu iskustva, da dobiju adekvatno usmeravanje i inspirativno mentorstvo, osećaj sigurnosti i psihološke bezbednosti dok se poigravaju sa izborima koji im se ukazuju.

Ono što sam otkrila analizirajući izvore uticaja koji su mi pomogli da gradim svoju samoefikasnost je da oni nisu bili tamo gde sam ih očekivala, u porodičnom ili obrazovnom sistemu. To su najčešće bile druge žene sa kojima sam se povezivala, a među njima posebno moja najbolja prijateljica koja je uvek verovala u mene onda kada ja nisam.

To je jedan od razloga što u koučing praksi najviše volim da pomažem drugim ženama da grade svoju samoefikasnost. U radu sa njima oslanjam se na ono što znam iz nauke i prakse, ali i na iskustva koja sam gradila pod pozitivnim uticajem bliskih prijateljica i koleginica. Zbog toga volim da verujem je to uticaj koji mogu dalje da prenosim jer kad jednoj ženi pomognete da zasija, zasijamo sve zajedno! 🙂