“Odvojite malo vremena na kraju dana da razmotrite šta ste dobro učinili tog dana. Ako ne možete da zapišete bar deset stvari, onda imate nezdrav odnos prema postignuću, koji vas sprečava da prepoznate kada uradite nešto dobro ” – Windy Dryden
Pitala sam svoje klijente i prijatelje da sumiraju dobre stvari koje su im se desile ili koje su dobro uradili na kraju dana. Veliki broj njih nije mogao da se seti više od pet dobrih stvari u toku svog dana. Zapitala sam se zašto smo tako malo svesni dobrih stvari koje imamo u životu?
Perfekcionizam
Robujemo ideji da možemo biti savršeni, potpuno nesvesni da je ovakav način razmišljanja pogrešan (jer naprosto ne možemo biti savršeni) i da on samo po sebi dokazuje da smo samo pogrešiva bića, nikako savršena! Zahtevajući od sebe savršenstvo, nije neobično da na kraju dana više promišljamo o onome što nismo uradili dobro.
Unutrašnji kritičar
Svako od nas ima unutrašnjeg kritičara, glas koji nam govori da nešto nismo dobro uradili i da smo morali bolje. Pokušavamo na razne načine da dokažemo da nije u pravu, gubimo u toj borbi i ostajemo sa osećajem da ipak nismo dovoljno dobri. Na kraju dana, naš unutrašnji kritičar je pobednik i podseća nas na sve loše stvari koje su se odigrale.
Razlog zašto sa velikom lakoćom poverujemo našem unutrašnjem kritičaru jeste ideja da moramo sebe tiranisati na ovaj način da bismo bili bolji. Podsvesno verujemo da ukoliko bi odustali od stalnog kritikovanja sebe, da bismo se opustili i tek tada ne bi bili dovoljno dobri.
Zapitajte se da li biste svog dobrog prijatelja kritikovali i kinjili za svaku stvaku koju u toku dana nije dobro uradio. Ili biste ga možda ohrabrili i pružili mu podršku i razumevanje? Kada bismo bili spremniji da sami sebi budemo prijatelj, verujem da bi nam sa lakoćom i lepe stvari o nama i drugima dolazile u svest.
Veći deo vremena provodimo u glavi, a ne u sadašnjem trenutku
Naš mozak je veliki radoholičar. On je taj koji nam svakodnevno pomaže da rešimo brojne probleme, a strategije kojima se koristi prilikom njihovog rešavanja su kontrola i izbegavanje. Ukoliko vas neko napadne na ulici ili ćete se potući sa njim (kontrola) ili ćete pobeći u želji da izvučete živu glavu (izbegavanje). Ove strategije su funkcionalne kada smo suočeni sa realnim spoljnim pretnjama, problem je međutim što savremeni čovek pretnje vidi svugde. Za njega, pretnja je mogućnost da se drugima ne dopadne dovoljno, da posao ne uradi dovoljno dobro, da ga voljena osoba ostavi, da oseća tugu ili bilo koju drugu neprijatnu emociju. Dakle, pretnje vidimo svugde, kako u okolini tako i u sopstvenim emotivnim stanjima. U želji da ih sprečimo stalno smo na oprezu – pokušavamo da izbegnemo neprijatnosti ili da se uhvatimo u koštac sa njima. U oba slučaja, mozak caruje baratajući svojim strategijama, a mi na kraju dana ostajemo iscrpljeni i nesvesni bilo čega dobrog što sačinjava naš život.
Jedini način da osvestimo dobre stvari u svom životu jeste da pokušamo da živimo u sadašnjem trenutku. Pod tim podrazumeva, da izađemo iz glave, pustimo kontrolu i doživimo sve ono sa čim smo neposredno suočeni.
Vrlo često uhvatim sebe kako koračam ulicom pognute glave, zamišljena. Dok hodam rešavam aktuelne probleme ili one za koje mislim da mogu da se dese. Kada sam, međutim, odlučila da koračam gledajući ispred sebe i oko sebe, postala sam svesna mirisa koji dopiru do mene, zvukova i žamora koji me okružuje, drveća pored kog prolazim, sunca koje osećam na koži…Tada sam osetila ono o čemu se danas dosta govori – moć sadašnjeg trenutka. Odmah je život delovao lepši. Praktikujući potpunu svesnost o onome što se dešava u meni i oko mene, bez potrebe da to kontrolišem, polako sam uspevala da na kraju dana popišem sve više dobrih stvari u svom životu koje su verovatno i ranije bile tu ali ih ja nisam bila svesna.
Verujem da kada uložimo napor da se suprostavimo ideji da moramo biti savršeni, kada naučimo sebe prijateljski da potapšemo po ramenu i otvorimo se ka onome što se dešava u nama i oko nas – lepe stvari će doći i neće nam biti teško da ih se setimo.
