Šta nas nagoni da ponovo uđemo u odnos koji smo iz nekog razloga napustili?
Da se vraćamo bivšim ljubavima, bilo da je reč o emotivnom partneru, bilo o supružniku?
Puno je razloga zašto se možemo vraćati bivšim ljubavima, od toga da smo zaista uvideli da nam je odnos dragocen, do toga da se vraćamo onome što nam je poznato iz straha da se suočimo sa samoćom i novim ljubavnim izazovima.
Jedan od čestih razloga je i da se vratimo još jednom da “proverimo” šta nas je držalo u odnosu i da se uverimo da to nije priča za nas. Često sam imala priliku na psihoterapiji da čujem da je vraćanje na staro poslužilo kao potvrda da u vezi nismo srećni i da je prava odluka da iz nje konačno izađemo.
U kojim slučajevima drugi pokušaj može biti uspešniji od prvog, a u kojima nikako ne?
Ester Perel, čuvena psihoterapeutkinja za parove, često kaže da kada jedan odnos umre, tada smo spremni da izgradimo novi. Meni se jako dopada ta rečenica, naročito jer ona može da se primeni i na isti odnos.
Ako smo spremni da raskrstimo sa starim obrascima partnerskog funkcionisanja i zaista istražimo kako da budemo drugačiji u paru, onda drugi pokušaj može imati smisla. Koliko god neobično zvučalo, mnogi parovi su nakon upuštanja u afere i rizikovanjem da izgube brak uvideli da žele istinski i ispočetka da mu daju šansu. Ponekad je zaista potrebno da uvidimo da svaki odnos može da se okonča i često nas upravo taj uvid podstiče da razumemo šta je to što vrednujemo u vezi.
Koliko povratku na staro doprinosi iluzija koju svesno sebi stvaramo da je reč o fatalnoj ljubavi bez koje ne možemo?
Puno je ljubavnih iluzija koje mogu da nam iskrive sliku o sebi i partneru. Ako se držimo čuvenog mita da za svakoga postoji samo jedna prava ljubav, onda ćemo biti veoma skloni da se vraćamo bivšem partneru koji nosi titulu tog pravog.
Možda još veći ljubavni mit je ideja o fatalnoj ljubavi koja je zasnovana na hemiji i privlačenju. Ono što nam psihoterapijska praksa često potvrdi je da magnetska tj. fatalna privlačnost postoji prema onima koji nas neodoljivo podsećaju na značajne figure iz naše prošlosti (često majke ili očeve) i da danas sa njima pokušavamo da “odigramo” određeni scenario i konačno dobijemo potvrdu da smo vredni ljubavi. Zato su fatalne ljubavi i fatalne, jer retko nam uspe da od partnera (sličnih našim roditeljima) dobijemo ono za šta su nas roditelji uskratili, jer ljudi ne mogu da nam daju to što nemaju.
Ovo je ujedno i razlog zašto se vraćamo fatalnim ljubavima jer se nadamo da će ovog puta biti drugačije, da će se nešto na magičan način promeniti i da će taj naš partner konačno spoznati našu vrednost.
Šta sve doprinosi tome da se takav partner stavi na pijedestal i postane željeni, (ne)ostvareni izbor?
Na pijedestal stavljamo one kojima pripisujemo moć koju često kod sebe negiramo. Nije retkost da biramo partnere koji imaju određene osobine koje kod sebe ne razvijamo. Na primer, ako je osoba pasivna i plaši se konfrontacije, ne izražava svoje potrebe direktno, vrlo je verovatno da će idealizovati upravo partnera koji te iste stvari uspešno radi.
Kada sebi ukinemo moć za određene stvari, vrlo je verovatno da ćemo je sa lakoćom pripisati drugima i potom ih idealizovati jer oni imaju to nešto za šta smo uvereni da nam nije svojstveno.
Jedini način da prestanemo da idealizujemo druge je da osvestimo koje su to sklonosti koje potiskujemo ili doživljavamo da nam iz bilo kog razloga ne pripadaju i počnemo polako da ih gradimo i razvijamo. Kada o ovome pričam često se setim izjave čuvene pevačice Šer koja, kad joj je majka rekla da treba da nađe moćnog muškarca koji će da se brine o njoj, je odgovorila “Mama, ja sam postala taj moćni muškarac“!
U kojoj meri iskustvo, proživljeno u međuvremenu, utiče i formira želju za povratkom na staro?
Vrlo je moguće da nakon prekida odnosa istražimo nove mogućnosti i steknemo nova iskustva, a onda spoznamo da to što je iza nas je ono pravo.
Psihologija ljubavi ima takozvanu Teoriju razmene koja, iako na prvu loptu može delovati “kalkulantski”, kaže da dokle god možemo da izmerimo da u jednom odnosu dobijamo više nego što bi procenili da možemo dobiti u nekom drugom odnosu, težićemo da sačuvamo i borimo se za taj odnos.
Meni se dopada ova postavka stvari jer nam dozvoljava da ljubavne odnose, kao i prijateljske, shvatimo kao relacije u kojima ostajemo dokle god su naše potrebe i potrebe našeg partnera/prijatelja zadovoljene. Ako procenimo da su naše potrebe više zadovoljene sa bivšim partnerom i ako je to obostrani uvid, onda nam iskustva u međuvremenu mogu poslužiti kao potvrda da je odluka o pomirenju ispravna.
Šta mi zapravo priželjkujemo da dobijemo tim povratkom?
Želja za povratkom često je želja da sebi potvrdimo da smo vredni ljubavi, da možemo izgladiti stare svađe i pronaći nove načine funkcionisanja u vezi. Često se vraćamo iz čistog nedostajanja koje nam služi kao važna informacija da to što smo ostavili iza sebe je zapravo ono što želimo.
A šta uglavnom u zbilji dobijemo?
To zavisi od mnogo faktora. Pre svega, od toga koliko smo zrelo prišli ideji pomirenja i koliko je zreo partner kome se vraćamo. Ako smo na zdrav način uvideli da stari obrasci ponašanja moraju da se menjaju da bismo bili srećni, dobićemo srećniji i zdraviji odnos. Ako se nadamo da će stvari biti drugačije, bez da išta kod sebe promenimo, onda je vrlo verovatno da ćemo naići na nova razočarenja.
Obavezujemo li se na istrajnost više, već u startu, drugim pokušajem, jer, pobogu, odrasli smo, neozbiljno bi bilo da ne znamo šta hoćemo i možemo?
Drugi pokušaj izgradnje odnosa, kao na kraju krajeva ni prvi, nam ne daju garancija da će odnos ovog puta uspeti. U ljubavi nema garancija, samo verovatnoća i šansi. Ako odnosu prilazimo sa idejom da ovog puta mora da uspe, vrlo je verovatno da neće.
Jedini način da istinski damo vezi drugu šansu je da dozvolimo mogućnost da nam neće uspeti, ali damo sve od sebe da nam uspe. To je ono što često zovem paradoksom uspeha koji ne važi samo u ljubavi, već i na drugim poljima. Tek kada odustaneno od rigidnih očekivanja za uspehom, opušteni smo i fleksibilni što zapravo povećava šanse da nam stvari pođu za rukom.
Postoji mnogo pesama, a samim tim i iskustava, koja govore „Ne vraćaj se starim ljubavima“. Zbog čega je tako?
Vraćanje starim ljubavima ne preporučuje se zbog ideje da ono što je staro to je i potrošeno. Međutim, ako pođemo od pretpostavke da je stari odnos umro, a novi može da se rodi, onda to nije vraćanje na staro već građenje nečeg novog. Da bi to bilo moguće, potrebno je da na zreo i zdrav način pribegnemo građenju tog novog odnosa.
Koje greške bi trebalo da izbegnemo da bi nam ljubav „iz drugog pokušaja“ duže opstala?
Potrebno je da zaista ostavimo iza sebe sve ono što nije štimalo, preuzmemo deo odgovornosti za to i krenemo dalje. Veoma je važno da razumemo koje to snage mi kao par imamo i na njih se oslonimo u izgradnji novog odnosa koji počiva na drugačijim temeljima.
Kakve sve teškoće i preispitivanja sa sobom nosi povratak, koje nisu pratile „prvi put“?
Preispitivanja mogu biti prisutna po principu “da li je ovo ispravno, kako da znam da sam ispravno postupio/la?”. Stvar je u tome što ne možemo znati unapred, možemo samo dati šansu i raditi najbolje što umemo da izgradimo odnos koji je po meri oba partnera.
Zašto se ljudi razvode pa ponovo venčavaju sa istim partnerom?Otkud potreba za ponovnim ozvaničavanjem veze, nekada i nakon 10-20 i više godina pauze?
Zato što su uvideli da je jedan njihov brak gotov i spremni su da izgrade novi koji počiva na novim uvidima i iskustvima.
Koliko je osoba koju ćemo zateći „drugi put“ slična onoj koju smo ostavili i čuvamo je takvom u mislima?
To će vrlo verovatno biti sasvim nova osoba, kao što ćemo u tom “drugom putu” i mi biti neka nova verzija sebe, što sve zajedno stvara mogućnosti za izgradnju jednog drugačijeg i boljeg odnosa, naravno pod uslovom da su obe strane tome prišle zrelije i mudrije.
Objavljeno u Večernjim novostima
Autor: Mia Popić
