Većina nas se našla u situacijama kada nam je teško da se nosimo sa određenim osećanjima i mislima. Kako bi se zaštitili od anksioznosti, negativnih emocija i gubitka samopoštovanja ljudi ponekad koriste mehanizme odbrane. Naziv „mehanizmi odbrane“ prvi je koristio Sigmund Frojd, ali vremenom su i drugi psiholozi dali svoj doprinos u izučavanju ovog koncepta. Skorašnja istraživanja su pokazala da su mehanizmi odbrane nesvesni procesi koji su prisutni kod svih ljudi, čija se upotreba povećava u stanju stresa i dovodi do smanjivanja negativnih emocija. Neki mehanizmi su zdraviji od drugih i generalno važi pravilo da njihova povremena upotreba nije štetna.
(Pre)poznavanje mehanizama odbrane može biti izuzetno korisno u poslovnom okruženju. Ljudi obično nisu svesni kada ih koriste, ali ih vešt kouč može prepoznati što mu može pomoći u definisanju koučing strategije. U knjizi Psihologija Executive coaching-a, autor Peltier je napravio osvrt na to kako nam poznavanje psihoanalističkih principa i konkretno mehanizama odbrane mogu biti korisni u koučing radu. Hajde da se osvrnemo na mehanizme odbrane i njihove primere u poslovnom okruženju.
Adaptivni mehanizmi odbrane
Altruizam. Umesto da doživimo negativna osećanja, okrećemo se pomaganju drugima što nam omogućava da izbegnemo sopstvena neprijatna osećanja. Na primer, umesto da brinemo o poslu koji treba da odradimo (jer se plašimo da ne znamo dobro da ga uradimo) mi provodimo vreme mentorišući mlađeg kolegu.
Sublimacija. Neprijatnu emocionalnu energiju transformišemo u ponašanje koje je društveno prihvatljivo. Umesto da se osećamo povređeno ili besno mi se upuštamo u razne aktivnosti. Na primer kada smo besni odemo u teretanu.
Humor. Kada se suočimo sa bolnim osećanjima naglašavamo smešne aspekte situacije. Radije se smejemo i šalimo nego što se suočavamo sa situacijom.
Supstitucija. Nelagodno ponašanje zamenjujemo ugodnim. Na primer umesto da sednemo i odradimo posao mi pospremamo sobu. Na taj način govorimo sebi da smo (pametno) iskoristili vreme.
Kompenzacija. Kako bismo nadomestili slabosti u određenoj oblasti, svoje napore usmeravamo na druge oblasti. Na primer, osoba koja nije dobra u držanju prezentacija ulaže napor kako bi izgledala što lepše.
Rituali. Ponavljanje radnje u formi rituala može pomoći u upravljanju anksioznošću. Na prmer na važnim sastancima uvek sedimo na istom mestu, određenom olovkom potpisujemo dokumenta itd.
Identifikacija. Jedan od načina da se izbegne osećaj inferiornosti jeste preuzimanje identiteta kompanije ili vođe. Preuzimamo vrednosti kompanije/lidera a svoje zanemarujemo. Na taj način se ne moramo suočiti sa negativnim mislima koje imamo o sebi.
Pripadnost. Umesto da nas neprijatna osećanja preplave mi tražimo podršku od drugih. Ne očekujemo da će oni rešiti naše probleme, već se nadamo da će nas empatično saslušati. Organizacijama su potrebni ljudi koji umeju na adekvatan način da saslušaju druge i pruže im utehu. Kouč može biti jedan od njih.
Neadaptivni mehanizmi odbrane
Poricanje. Postoji odbijanje da se prihvati realnost koja je očigledna drugima, nesvesno se ignorišu činjenice. Čitave organizacije mogu se prepustiti grupnom poricanju, posebno ako stvari idu loše ili ako nadolazi kriza.
Represija je ekstremna verzija poricanja. Može se dogoditi na organizacionom nivou – određene teme postaju zabranjene za diskusiju.
Izolacija predstavlja odvajanje osećanja od ponašanja. Može biti korisna ili štetna, ali je najčešće primenjujemo kada moramo da izvršimo neprijatan zadatak, kao što je otpuštanje nekoga do koga nam je stalo.
Racionalizacija, koja podrazumeva pronalaženje neistinitih opravdanja za (svoje) postupke, verovatno je najčešći mehanizam odbrane. Smišljamo razloge kao npr. „Ionako zaista nisam želeo/la to unapređenje. Morao/la bih da se preselim, a mojoj porodici se to ne bi svidelo. “
Intelektualizacija nam omogućava da izbegnemo razmišljanje o stresnom, emocionalnom aspektu situacije i da se umesto toga fokusiramo samo na intelektualnu komponentu.
Projekcija podrazumeva pripisivanje svojih neprihvatljivih misli i osećanja drugima. Umesto da kažemo „Mrzim ga“, mi kažemo „On me mrzi“.
Reakciona formacija podrazumeva menjanje neprihvatljivog u svoju suprotnost. Na primer izražavamo veliku naklonost prema nekome koga zapravo ne podnosimo. Ili, kada se zaljubimo u nekoga na poslu ponašamo se prema njemu grubo.
Izmeštanje podrazumeva prebacivanje negativnih emocija na sigurniji objekat. Umesto da vičemo na šefa, mi vičemo na svoju decu.
Regresija – vraćanje na neki od prethodnih stadijuma razvoja. Kada anksioznost postane neukrotiva, vraćamo se ranijem, manje zrelom ponašanju. Na primer, zaposleni koji se rasplače ili se duri jer nije dobio unapređenje.
Somatizacija – ispoljavanje neprijatnih emocionalnih stanja telesno. Na primer mučnine ili glavobolje koje se javljaju kada treba održati prezentaciju.
Pasivna agresija predstavlja indirektno ispoljavanje agresije prema drugima, uglavnom prema onima prema kojima je neprimereno ispoljiti bes. Primeri mogu biti kašnjenje na sastanke, neobavljanje svog dela posla, pričanje iza leđa itd.
Provokativno ponašanje je način da se izrazi neprijateljstvo a da se zbog toga ne oseća krivica. Ponašamo se na način koji provocira drugu osobu da se loše ponaša kako bismo mogli (opravdano) da joj uzvratimo.
Navedene mehanizme odbrane u koučing radu je poželjno poznavati, ali je važno biti obazriv u njihovom interpretiranju. Preporuke koučeva koji svoj rad zasnivaju na psihoanalitičkim principima, je da nije čak neophodno ni konfrontirati svog klijenta sa tim da primenjuje neke od navedenih mehanizama. Dovoljno je da ih sam kouč razume i da primećujući ih u radu kreira svoju koučing strategiju. Pored toga, preporuka je da svog klijenta obuči da i sam prepozna navedene mehanizme u radnom okruženju čime doprinosi njegovoj psihološkoj pismenosti.
Mia Popić, psihoterapeut
