Sinergija

Nije retkost da u domenu psihologije ljubavi često čujemo da je zaljubljenost odraz nezrelog stanja, a prava ljubav dolazi sa zrelošću i angažovanjem našeg racionalnog mišljenja. Dženet Volf, žena koje uvela feminizam u racionalno-emotivno-bihejvioralnu terapiju kojom se danas bavim rekla je da odluku od tome da li ćemo se udati za nekoga treba da ostavimo za period kad se odljubimo što je sasvim suprotno savremenoj romantičnoj kulturi koja glorifikuje zaljubljenost kao jedini pravi put ka „živeli su srećno do kraja života“.

Šta se dešava, međutim, kada su vaši izbori dugo vodili ponavljajućim obrascima u vezama i na kraju rezultirali emotivnim povredama? Šta ukoliko uočite da ste u prethodnih nekoliko veza zapravo bili sa sličnim osobama i da ste dosledno iz tih odnosa izlazili razočarani i nezadovoljni? Da li je tada vreme da u ljubavnu jednačinu uključimo racio kao bitnu varijablu? Da li zaljubljenost i pamet mogu da žive na istoj adresi?

U pokušaju da odgovorim na ova veoma kompleksna pitanja okrenula sam se psihologiji ljubavi koja se kao poseban segment socijalne psihologije veoma temeljno izučava, osvrnula sam se na iskustva svojih klijentkinja i svoja lična, a mnoge odgovore pronašla sam i u shema terapiji koja me u poslednje vreme naročito okupira. Želela sam bolje da razumem kako se zaljubljujemo i kada je trenutak da u celu priču uključimo pamet.

Kako prepoznajemo „pravog“ partnera?

U svojoj knjizi Kako preživeti svoju porodicu, Robert Skiner i Džon Kliz opisuju misteriozan način na koji se ljudi sparuju neverbalno, pogledima, bez ikakvog prethodnog znanja o drugoj osobi. U čuvenom eksperimentu koji autori opisuju stotina ljudi se podvrgla temeljnoj psihološkoj analizi u sklopu koje je urađena i procena porodičnog porekla i porodičnih iskustava. Potom je učesnicima eksperimenta dat zadatak da se u prostoriji od njih stotinu spare, bez dozvole da na bilo koji način verbalno komuniciraju. Nekim suptilnim, nesvesnim kanalima ljudi su uspeli da iskomuniciraju sličnosti u svojim životima pa su se tako na kraju eksperimenta povezali ljudi koji su doživeli iskustva poput razvoda, alkoholizma u porodici, distanciranih majki ili veoma strogih očeva. Čak su se potpuno neverbalno prepoznale i sparile osobe koje su odrastale bez roditelja. Iako se ovaj eksperiment nije bavio ljubavnom tematikom, otkrio nam je neverovatnu moć prepoznavanja između ljudi koji imaju slična iskustva.

Ono što, međutim, saznajemo iz domena psihologije ljubavi jeste da se ljudi ne prepoznaju samo po sličnim iskustvima, već i po sličnim fizičkim karakteristikama. Jedan od čuvenih eksperimenata u socijalnoj psihologiji istražio je na koji način ljudi procenjuju partnera kao privlačnog. Svakom ispitaniku dat je set fotografija za koje je trebalo da prouči u kojoj meri mu je prikazana osoba privlačna. Trik je bio u tome što je jedna od ponuđenih fotografija predstavljala „klona suprotnog pola“. Verovatno vas ne čudi da su ljudi kao najprivlačniju birali upravo svoju verziju suprotnog pola. Najjednostavnije rečeno, ljudi se privlače mnogo više po sličnostima – fizičkim, vrednosnim, iskustvenim ili sličnostima u interesovanjima.

Na pitanje šta je to ljubav ljudi će dati potpuno različite odgovore pa je moguće govoriti o formulama ljubavi tj. različitim predstavama o tome šta ona podrazumeva. Iz svega što sam čitala i iskustveno saznavala o sebi i drugima, moj odgovor bi bio da je prvi korak ka ljubavi uzajamno prepoznavanje i osećaj da vas neko istinski vidi i razume vaša iskustva.

Šta se dešava, međutim, kada se prepoznavanje odigra, kao u gore navedenom eksperimentu u pogledu traumatskih ili bolnih iskustava?

Kako ulazimo u takve veze, kako izlazimo iz njih i kada je vreme da uključimo mozak?

Kada je pravi trenutak da u ljubavi uključimo mozak?

Ako smo odrastali uz emotivno distanciranog oca ili majku, vrlo je verovatno da ćemo kroz život ići sa duboko ukorenjenom slikom da nismo vredni ljubavi, da ne zaslužujemo brigu i pažnju jer ako je nismo dobili tamo gde se to najviše očekuje, od roditelja, nije teško zaključiti da to nećemo dobiti ni od drugih. Duboko ukorenjena uverenja o sebi koja nosimo kao posledicu ranih porodičnih iskustava često su ključni kamen spoticanja u partnerskim relacijama.

Kao posledica ovih bolnih ranih iskustava, vrlo je verovatno da će nas neodoljivo privlačiti osobe slične onima koje su nas u detinjstvu uskratile za ljubav pa ćemo ulaziti u kompleksnu igranku samodokazivanja pokušavajući danas da iscelimo rane nastale u prošlosti. Ako uspemo da nas zavoli jedna takva osoba, na sličan način distancirana, onda ćemo sebi konačno moći potvrditi da je sa nama danas sve u redu. Na taj način danas pokušavamo da prekrojimo prošlost i izađemo kao pobednici iz cele priče. Problem je, međutim, u tome što iz odnosa sa emotivno nedostupnim partnerima gotovo uvek izlazimo kao gubitnici jer pokušavamo da dobijemo nešto što druga osoba naprosto nema u sebi da nam da.

Često sam imala priliku da čujem od izuzetno inteligentnih i uspešnih žena da su glupe u ljubavi, da ponavljaju iste greške i vezuju se za nedostupne muškarce, a sve češće čujem o istom obrascu kod muškaraca čije su partnerke hladne i kojima ne mogu dovoljno da se dokažu šta god uradili. Nije retkost da čujem o emotivno nedostupnim partnerima, koji su tu ali nisu tu, žele oprečne stvari – posvećenu vezu ali i slobodu da rade šta god im se prohte. I gotovo uvek, pričajući o svojim vezama otkrivaju mi da su njihova rana iskustva ljubavi od strane roditelja bila obojena sličnim nedoslednostima – nisu u svom porodičnom okruženju imali postojanu prisutnost druge osobe koja ih je videla i znala da odgovori na njihove emocionalne potrebe.

Ako želimo da iskusimo ljubav i doživimo da je istinski zaslužujemo, verujem da sebi dugujemo da budemo „pametni“ tako što ćemo se zagledati u svoja rana iskustva i veze koje smo potom gradili. Ukoliko se ispostavi da postoje ponavljajući obrasci poput onih opisanih u knjizi koja je zasnovana na shema terapiji – Osmislite život iznova (Džefri E. Jang i Dženet Klosko), onda je krajnje vreme da uključimo racio u svoje ljubavne izbore.

Ako su ponavljajući partnerski obrasci ono iz čega želimo da izađemo, onda ne smemo ostati slepi za svoja rana iskustva i predstave koje smo kreirali o sebi i ljubavi na osnovu tih ranih iskustava. U suprotnom, naši izbori ne samo da neće biti pametni, već ćemo ostati uskraćeni da istinski doživimo i iskusimo ljubav.

Put ove spoznaje nije lak i ja se njime krećem zajedno sa svojim klijentkinjama učeći o načinima kako ljubav i pamet mogu da žive na istoj adresi. Želim da verujem da ljubav može da sačuva tu iracionalnu misteriju koju nazivamo zaljubljenost, a koja često ide iz prepoznavanja sličnosti, ali da ujedno može da uključi i pametno sagledavanje naših partnerskih izbora.

Signali na koje vredi uključiti pamet i sagledati svoje izbore (Osmislite život iznova, Džefri E. Jang i Dženet Klosko):

• Mala je verovatnoća da će vam se partner dugoročno posvetiti jer je oženjen/udata ili u vezi sa drugom osobom.
• Partner vam nije postojano na raspolaganju da zajedno provodite vreme (npr. mnogo putuje, živi daleko, radoholičar je).
• Vaš partner je emotivno nestabilan (pije, drogira se, depresivan je, ne može da zadrži redovan posao) i ne može postojano da bude tu kad vam je potreban u emotivnom pogledu.
• Vaš partner je Petar Pan, koji insistira na svojoj slobodi da dolazi i odlazi, ne želi da se skrasi, ili želi slobodu da menja mnogo ljubavnika.
• Vaš partner je ambivalentan po pitanju vaše veze – želi vas, ali se emocionalno uzdržava, ili se čas ponaša kao da je zaljubljen u vas, a čas kao da ne postojite.

Mia Popić, psihoterapeut