Sinergija

“Svaki stres ostavlja neizbrisiv ožiljak, a organizam plaća cenu sopstvenog preživljavanja stresne situacije tako što postaje malo stariji” Hans Seli (Hans Selye)

Svi ljudi ponekad imaju loše dane kada im je teško da ustanu iz kreveta, nemaju volje da odu do kancelarije, a na pomisao o kolegama ili korisnicima im se javlja želja da pobegnu u drugu državu. Ipak, ako se ovakvi dani javljaju često ili nižu jedan za drugim može se sa relativno pouzdano smatrati da je osoba na putu ka ili je već u stanju ozbiljnog profesionalnog izgaranja.

Profesionalno izgaranje (burnout) podrazumeva stanje u koje se dospeva zbog izloženosti hroničnom stresu na poslu, koje usled primene neadekvatnih strategija prevladavanja i nedostatka mehanizama podrške, vodi različitim negativnim efektima u oblasti zdravlja, psihičkog i socijalnog funkcionisanja osobe.

Stres je normalan deo svakodnevnice, ali ako prevazilazi kapacitete i resurse osobe da se sa njim izbori ili da ga prevaziđe može imati veoma ozbiljne posledice i dovesti do brojnih psiho-somatskih tegoba, a u oblasti profesionalnog života i do profesionalnog izgaranja, koje pored posledica na individualnom nivou ima negativne efekte na odnos prema poslu i na kvalitet radnog učinka.

Glavna poruka Hansa Selija (Hans Selye), jednog od prvih istraživača u oblasti stresa, je da stres predstavlja značajan faktor u razvoju bolesti kada se ispoljava u dužem vremenskom periodu. Proces odgovora organizma na stres nazvao je Sindromom Opšte Adaptacije (General Adaptation Syndrome) i kasnije sindromom stresa. Ovaj sindrom poseduje tri faze: prva je „incijalna faza uzbune“ koja je ekvivalent „bori se ili beži reakciji“; druga je faza adaptacije ili faza „otpora“, definisana kao uspešna mobilizacija sistema reakcija i ponovnog uspostavljanja homeostatičke ravnoteže; i treća i finalna faza „iscrpljenosti“ (Selye H, 1978).

U profesionalnom kontekstu stres uzroci stresa mogu biti razni: kratki rokovi, preveliki zahtevi posla, neadekvatan tretman od strane nadređenih ili loši odnosi sa kolegama, neposredan rad sa ljudima koji se suočavaju sa teškim životnim problemima i sl. Stres može biti situacion, dakle, izazvan određenom vremenski ograničenom situacijom ili hroničan, kada je osoba u dužem vremenskom periodu i u kontinuitetu izložena jednom ili više stresora, u odnosu na koje razvija manje ili više efikasne načine odbrane – strategije prevladavanja. Efektivnost strategija prevladavanja, odnosno uspešnost adaptacije na novonastalu situaciju je jedan od ključnih faktora od kojih zavisi da li će uticaj stresa ostaviti negativne posledice na funkcionisanje individue ili ne. (Vlajković, 2005)

Razlika između stresa i profesionalnog izgaranja se na jednostavan način može objasniti ovako: kada je stres u pitanju osobi je svega PREVIŠE: previše očekivanja, zadataka, pritiska. Ipak, osoba pod stresom može da zamisli da će se osećati bolje kada se bude suočila sa svim tim izazovima i obavila sve obaveze. Profesionalno izgaranje s druge strane određuje stanje u kome je svega NEDOVOLJNO: nema dovoljno nade, ni snage, ni mogućnosti. Sve deluje besmisleno, javlja se malodušnost i apatičnost, kritizerstvo i na kraju cinizam. Za razliku od stresa koga su ljudi veoma često vrlo svesni, u profesionalno izgaranje se sklizne neprimetno i ponekad je potrebno vreme da bi osoba osvestila ovo stanje i uhvatila se u koštac s njim.

Za razliku od stresnih reakcija koje su akutne, tj javljaju se u zavisnosti od potrebe, odnosno pojave određenog kritičnog događaja, profesinalno izgaranje predstavalja kumulativnu reakciju na kontinuirano prisustvo stresora u profesionalnom okruženju. U odnosu na gore pomenute Selijevu podelu, profesionalno izgaranje pripada poslednjoj fazi odgovora na stres, fazi ’’iscrpljenosti’’, u kojoj nakon produžene izloženosti stresu dolazi do iscrpljivanja psiholoških resursa i samim tim do ozbiljne štete po organizam. Iako je nesporno da stres izaziva fizičke posledice u zdravlju ljudi, u slučaju profesionalnog izgaranja pažnja je više usmerena na proces ’’psihološke erozije’’ ili propadanja, kao i na posledice promena u ponašanju u socijalnom i profesionalnom okruženju (Maslach i Leiter, 2000).

Profesionalno izgaranje se ogleda u emocionalnoj, fizičkoj i mentalnoj iscpljenosti, kao i u osećanju preplavljenosti i bespomoćnosti u odnosu na zahteve posla. Profesionalno izgaranje karakteriše nedostatak motivacije, volje i interesovanja za obavljanje radnih zadataka. Osoba koja je u ’’burnoutu’’ oseća se neroduktivno, emocionalno ’’isceđeno’’ i beznadežno, razvijajući pritom cinične i prezirive stavove prema okruženju.

Kada za nekog kažemo da ”izgara na poslu” mislimo na osobu koja je vredna, posvećena, angažovana i entuzijastična u radu. Sindrom profesionalnog izgaranja predstavlja negativan ishod ovakvog pristupa poslu i ogleda se u osećanju istrošenosti i ”ugašenosti”, gubitku energije, entuzijazma i motivacije za rad. Koristeći metaforu vatre, koja bez adekvatnog podsticaja i podrške ne može u potpunosti da ostvaruje svoju funkciju tj. da gori, profesionalci u stanju izgaranja, ili možda još adekvatnije sagorenosti, su oni koji usled izlaganja prevelikim zahtevima posla i drugim ograničavajućim faktorima nisu više u stanju da u svom punom potencijalu obavljaju posao, ostvaruju lošije rezultate i proizvode efekte umanjenog kvaliteta nego kada su bili u punoj snazi (Shaufeli, Lieteri i Maslach, 2008).

Osobe koje su u stanju profesionalnog izgaranja pate od:

1. hroničnog nedostatka energije, obavljanje redovnih zadataka za njih predstavlja izazov
2. osećaja neostvarenosti u profesionalnoj ulozi;
3. nedovoljnog osećanja uspešnosti u odnosu na veliki trud uložen u u posao ili projekat
4. osećanja bespomoćnosti i nemogućnosti da sagledavanja izlaza iz problema i
5. ciničnih i negativnih stavova prema sebi i drugima, poslu i svetu uopšte.

Autor: Iva Branković