Znate ono kad napravite zvezdu u moru od svog tela: legnete u vodi na leđa, raširite i spružite noge i ruke i plutate. Ono što ovaj “zahvat” izdvaja da bude samo prosto ležanje je to što su vam uši u vodi i sve čujete duplo jače i zvučnije nego na kopnu. I kada dišete i kada pokušate nešto da kažete, ali i svoje misli…
U trenutku dok ovo pišem sam sa svojom porodicom i prijateljima na letovanju u Grčkoj. Jedva sam ga čekala jer je ova godina dosta teška i bilo mi je potrebno da nekako, ako je ikako moguće, uspem da ne mislim na probleme. Pokušavala sam da otkrijem šta mi u tome može pomoći. More mi je samo dalo odgovor.
Kako to obično biva kad imate dete od 3 godine, a na plaži ste, nemate baš mnogo vremena za lenčarenje i samo od vas zavisi da li ćete uspeti da ga ipak obezbedite sebi.
Tako sam otkrila ovaj vid odmora u vodi i shvatila da osim odmora donosi i druge uvide:
- Često u svakodnevnoj jurnjavi (ja sasvim pouzdano znam da se to meni dešava) zaboravimo da dišemo duboko, a toliko je važno. Ovo “zvučno” disanje u vodi me samo podsetilo na to. Obraćanjem pažnje na disanje, uspevamo da budemo prisutni u trenutku. Kada smo pod stresom, često zadržavamo dah, jer nekako ne znamo kud bismo pre, pa bih rekla da samim zadržavanjem daha zadržavamo i sav stres da ostane tu, u nama. Tada je dobro prisetiti se ovog “zvučnog” disanja u vodi.
- Često smo mislima u budućnosti (bar mi anksiozni) pokušavajući magijski da otkrijemo šta donosi sutrašnji dan ili naredni mesec, ne daj bože godina… A zapravo život je jedno lagano ili ne tako lagano ljuljuškanje na manjim ili većim talasima koji nas nose najčešće nepredviđenim tokom. Ne možemo da utičemo da mnoge stvari koje nam se dešavaju, ali možemo da utičemo na našu reakciju na njih. To je jedino nad čim imamo kontrolu. Neka talasi nose, dok osećamo svoje telo u toj uzburkanoj vodi i kontrolišemo koju ćemo pozu zauzeti da nas što više ljuljaju, a manje povređuju, na dobrom smo putu. Dan po dan, talas po talas.
- Prepuštanje, iako deluje vrlo spontano i lako za reći, zahteva vrlo svestan napor – “sad idem da se prepustim vodi, pa da vidim šta će doneti.” (meni je npr donela odmor i inspiraciju za ovaj blog)
- Nekada nam se dešava da brigu pomešamo sa kontrolom. Mislimo da je imamo samim tim što brinemo. A zapravo se najlepše stvari dešavaju kad se prepustimo. Nećemo prepuštanjem izbeći probleme, samo ćemo pustiti životu da se dešava, a možda, ako nam se posreći, nešto iz tih problema i naučimo.
- Za sebe mogu reći da sam sklona želji za kontrolom i nekad mi se čini da bih platila bogatstvo kad bih znala šta će da se desi i gde ću da budem za 5 godina. Zato ovaj blog pišem i samoj sebi. Uz ovu morsku zvezdu u dubokom sam shvatila da zapravo ne želim da znam šta će da se desi ni sutra ni za godinu dana ni za pet godina. Nakon prepuštanja sebi i talasima na morskoj pučini možda se nisam vraćala značajno drugačija, ali sam se sasvim sigurno vraćala odmornija i izlazila iz vode na drugom mestu u odnosu na ono gde sam ušla. Za početak dovoljno.
