Poslednje dve nedelje provela sam u gradu gde je, kako kažu, sve moguće. Od svih tih opcija, odlučila sam da valjano istražim onu koja glasi “možeš da budeš ono što zaista jesi” i to gde god da se nalaziš i šta god da radiš.
Dok ovo pišem, smejem se ideji da sam pre odlaska na ovaj projekat mislila da zapravo već jesam na poprilično dobrom mestu na putu do autentičnosti, trudila sam se da budem iskrena sa sobom i drugima i da biram ono što znam da želim. I sve je nekako fino i okej. Zanimljivo je kako ušuškani u svakodnevnicu ponekad pravdamo sebi lake izbore, dok ideja o osobi koja želimo da budemo i dalje stoji i čeka, dok ne krene da bledi od manjka upotrebe i podsećanja.
No, želim da podelim jedno od možda svojih najvećih iskustava do sada i tiče se upravo ekspresije sebe kao korak ka autentičnosti. Kome je poznata Queer kultura, razumeće i šta kao miks aktivizma i umetnosti znači Drag scena, a za sve ostale (među kojima sam do skoro bila i ja) oprezno ću probati da objasnim u što kraćim crtama.
Termin DRAG ili Dress like a Girl – koristi se još počev od prvih, šekspirovskih pozorišta. Naravno, kako onovremeno lepu Juliju nije smela igrati žena glumica, muškarci su uskakali i donosili ženske likove na daske koje život znače. Dakle, drag je nastao kao adaptacija sveta umetnosti na socijalni kontekst (čitaj rodnu nejednakost). Danas, po suštini, stvari su upravo iste. Drag je tu da odgovori na stereotipe i pomuti jasne granice kojima nas uče kada pričamo o rodnom identitetu, seksualnosti, fizičkom izgledu i tako dalje. Kao i u geštaltu, kako mi je to Saška Mitrović jednom objasnila, koristimo preuveličavanje i ekstreme polarnosti kada želimo da proverimo svoje stavove i nađemo mesto na tom kontinuumu koje odgovara lično nama. Drag često radi po istom principu forsirano ističući sve što je kontroverzno kako bi nas naterao da se zapitamo i pozicioniramo u tabu temama. Šta je meni zapravo okej i gde se ja zapravo osećam dobro kada zaboravimo na smernice društva? Kao i u psihodrami, tu je da pomeri granice i oslobodi scenu za svakoga ko želi da istražuje. Unutrašnji svet najbolje možemo da upoznamo i razumemo kada ga pustimo da postoji kao realnost.
Bilo da ste cis žena ili muškarac, transrodna ili ne binarna osoba, na sceni imate slobodu da se zabavite I predstavite onako kako u tom trenutku želite, kreirajući lika koji društvu ima nešto da kaže, makar ta poruka bila i samo – Hej, vidite me i ja sam tu. Sasvim dovoljno, poenta performansa ispunjena. ✅ Pa tako imamo Drag kraljice, Drag kraljeve, Drag Queer i ostale opcije, ko se gde pronađe. Moje iskustvo kreće onog trenutka kada sam dobila priliku da i ja! budem drag lik i isprobam sve to na svojoj koži. Nisam imala blage veze odakle da krenem. Da li je ovo sada neki lik potpuno odvojen od mene? Ili je pak deo mene koji potiskujem? Da li želim da budem žensko ili muško ili non binary? Ili neki predmet? Šta ja to sve potiskujem…. uhh, odakle da krenem?
Jaka šminka i šljokice nikad me nisu privlačile, a to je najčešće prva stvar koju ljudi povežu sa ovom vrstom performansa. A onda sam naučila da ne moram ni to. Pokušala sam da povežem taj svoj novi izgled sa nekim delom sebe koji traži put napolje, a kako i sama volim da istražujem androginost moja pitanja iz glave su dobila priliku da zaista postoje u vremenu i prostoru. Posle puno truda da nađem “pravu stvar” setila sam se pesme sa jednog Erasmus projekta od ranije uz koju sam odmah zaplesala, praćeno ogromnim stidom što mi se jedna tako “prljava” i poprilično seksistička pesma uopšte sviđa… Pustila sam tu pesmu ponovo i…. postala sam Drag King, a zvali su me Player. Publika je dobila jedan stereotipno maskulini mačo ples od jedne uglavnom feminine devojke uz veoma lošu, bezobraznu pesmu koju bolje neću sada ovde
podeliti. 🙂
P.S. mnogi iz publike su me posle performansa pitali za baš tu pesmu jer, gle čuda, dogodilo im se isto što I meni xD
Kada probam da sumiram, jasno mi je: Berlin je svoje obećao, a mi smo zatim to obećanje ispunili. I to baš zvuči dobro. Ono pređašnje “fino i okej” dobilo je potpuno novu dimenziju slobode koja trenutno vrišti. U telu kao da se stvaraju neki novi kontinenti po kojima može da se šeta. Sasvim je jasno zašto se ljudi bave ovim poslom i zašto je svako od njih diva za sebe – možeš da budeš šta god jesi i imaš pravo da se tražiš svojim tempom i na miru. To je valjda ta čuvena autentičnost, zar ne? Mora da je baš dobar osećaj živeti je sasvim.
Ipak, važno je dodati još po nešto.
Ovo više nije ista ona pobuna u svetu umetnosti. Drag je danas prvenstveno protest Queer zajednice. I on okuplja sve ljude, svih orijentacija i identiteta. Ovo ističem jer Drag show scena upravo zato jeste predmet ismevanja i nažalost ozbiljnijih mržnjom motivisanih činova.
Kao primer iskoristiću reči mog novog divnog prijatelja iz Argentine sa kojim delim ovo veliko iskustvo (a koji inače radi kao glumac): “isto kao i hiljadu puta na predstavama, obučen sam kao žena i igram žensku ulogu, ali ako bih poslodavcu rekao da se to zove drag verovatno me ne bi više zvao na scenu.”
Moji drugi prijatelji, studenti prava i medicine, odbili su da učestvuju u ovom performansu iz straha da sutra neće moći da pronađu posao u svojoj zemlji. Krišom su isprobavali perike i kostime kako ne bi sasvim slučajno završili na nečijoj slici i tako dospeli na internet. Za mnoge od nas, Berlin nije realnost. Nažalost, moramo toga biti svesni svaki put kada ovu priču poželimo da prepričamo dalje. A ako mene pitate, treba da je pričamo, jer snaga koju donosi na ličnom nivou ne može biti zloupotrebljena.
Putujući nazad u Srbiju sve bliži mi je utisak da Berlin (ako se dogovorimo da tako nazovemo iskustvo dovoljno slobodnog grada da podrži jedno samootkrivanje) ostavlja efekat igrice koju samo na kratko živite kao virtualnu stvarnost kroz one džinovske naočare i ostajem u nadi da bi čak i toliko malo, mnogim ljudima donelo orijentir za dalje postupke i kretanje.
Autorka – Teodora Denčić
