Ovog meseca sam završila četvrtu godinu psihoterapijske eduakcije. Za to vreme sam mnogo toga naučila, a jedna od lekcija tiče se ljudi koji su se našli na mom razvojnom putu.
Bilo mi je potrebno malo više vremena da shvatim da iz knjiga mogu dobiti znanje u određenim granicama, a da mi učitelji ,učiteljice i mentori mogu doneti ono što je izvan granica i šablona. Razmišljajući o tome, javila mi se potreba da odem u grad u kom sam odrasla, da odem u svoju osnovnu školu i potražim svoju prvu učiteljicu.
Otišla sam u školu i shvatila da nisam ulazila u nju otkad sam iz nje zvanično i izašla (što je bilo 2009. godine). Ulazim i u glavi vidim slike iz svojih školskih dana. Sve je isto, a opet ništa nije isto. Sa desne strane muški WC. Levo i desno stepenice ka spratu gde se nalaze učionice za učenike koji su prešli kod nastavnika. Desno hodnik gde je bila moja učionica. Krećem se kroz taj hodnik i po vratima tražim dalmatince (to su bile maskotice našelj odeljenja) i ime svoje učiteljice. Nema ga. Naišla sam na nekoga u jednoj od tih učionica i pitam za svoju učiteljicu. Govorim njeno ime i prezime, a ona mi odgovara “mislite Lela?”. Da, mislim na Lelu, svi je tako poznaju. Imam utisak da je čitav grad zna. Kako i ne bi. Svako u gradu se borio i nadao da će mu dete ići kod Lele u odeljenje. Znam i zašto.
Kaže mi da je ona u svojoj učionici, na šta joj ja odgovaram da je ovde bila njena učionica, i moja onda kada sam poslednji put bila u školi. Razmišljala sam posle o tom momentu. Njoj to verovatno nije značilo ništa, možda joj je bilo duhovito, ali mene je ostavilo sa razmišljanjem. Zar nije to čudno? Prođeš nekuda, provedeš negde deo života i onda odeš negde dalje. Na to mesto dođu neki novi ljudi koji ni ne znaju da si ti ikada tu bila. Za nju sam bila samo neko dete koje šeta hodnicima i pokušava da nađe učiteljicu, a ja sam sebi postavila milion pitanja od ulaza do tog hodnika. Šta se sve desilo u mom životu od đačkog doba do sada? Kako su moji roditelji tada živeli? Kako su se osećali? Da li su bili srećni? Da li su pronašli mir? Šta ih je tištilo? Šta je bilo, a da ja nikada neću znati? Ali ta pitanja su ostala samo za mene. Ona je videla dete koje traži učiteljicu, a ja sam videla učiteljicu koja slaže nekakve papire. Verovatno i ona ima svoja pitanja, sigurno i ona ima svoje brige. I ona je bila na nekim mestima na kojima su sada neki drugi ljudi. Sve smo to zadržale za sebe. Svaka je nastavila svojim putem, a ja sam pronašla učiteljicu.
Toliko sam toga htela da joj kažem dok nisam sela prekoputa nje i shvatila da samo želim da je slušam. Imala sam želju da joj se zahvalim na svemu, ako je to uopšte moguće iskazati rečima. Imala sam milion pitanja za nju. Imala sam potrebu da čujem kako je. Ostala je ista. Posle toliko godina u njenim očima se i dalje vidi toplina.
Na rastanku mi je rekla: “Hvala ti što si došla da mi se zahvališ. Ne možeš ni da zamisliš koliko često pomislim na svoje učenike i pitam se da li sam negde pogrešila i da li je nešto trebalo da uradim drugačije.”
Ako imate potrebu da se zahvalite ljudima koji su deo vašeg puta (na ovaj ili onaj način) uradite to. Značiće im. ❤
Autorka – Aleksandra Saška Mitrović
