Kako knjiga postaje alat za razvoj i zašto proces pisanja radim kao dramaturg i kouč
Kada ljude pitam šta je za njih knjiga, gotovo uvek dobijem slične odgovore: nešto veliko, nešto završeno, nešto što zahteva savršenstvo. I upravo tu, u toj prvoj asocijaciji, počinje moj posao.
Ja sam Vanja Nikolić — autorka, mentorka za pisanje i preduzetnica. Već šest godina radim sa stručnjacima, preduzetnicima i profesionalcima koji žele da svoju metodologiju, znanje i iskustvo prevedu u pisanu formu. Najčešće kroz knjigu. Ali zapravo — kroz proces koji ih menja.
Odakle dolazim
Moj put nije išao ravnom linijom. Završila sam književnost, zatim dramaturgiju, radila sam aktivno u pozorištu više od deset godina, pisala dramske tekstove, radila kao kopirajterka i urednica. Na papiru — raznolik životopis. U praksi — slagalica koja je tek vremenom dobila smisao.
Kada sam krenula sa mentorskim radom, shvatila sam da ne postoji osoba koja ljude vodi kroz proces pisanja knjige onako kako dramaturg vodi proces u pozorištu — od prve ideje do finalnog izlaska na scenu, u svakoj fazi, uz razumevanje i forme i čoveka koji stvara. Tu je nastao moj metod.
A koučing obrazovanje koje sam prošla dalo mu je drugu dimenziju: razumevanje psiholoških procesa koji se dešavaju dok pišemo. Jer pisanje nije samo tehnika — ono aktivira naše blokade, naša uverenja o sebi, naš odnos prema grešci i nesavršenstvu.
Kako radim sa klijentima
Svaki proces koji vodim ima dva paralelna toka.
Jedan je vidljiv: struktura knjige, razvoj teme, oblikovanje metodologije, stilsko ujednačavanje teksta. Tu dolazi dramaturgija — prepoznavanje šta priča zaista jeste, šta joj nedostaje, šta je suvišno.
Drugi tok je manje vidljiv, ali jednako važan: šta se dešava sa osobom dok piše. Gde se zaustavi, zašto odlaže, šta je muči kada sedne pred prazan dokument. Tu dolaze koučing alati — pitanja koja pomažu klijentu da dođe do sopstvenih odgovora.
Volim da kažem da moji klijenti dobijaju dve stvari istovremeno: knjigu i jasnoću. Jasnoću o tome ko su, šta rade i zašto to rade. Mnogi mi kažu da je proces bio terapeutski — i to nije slučajno. Kada strukturiramo sopstvene priče, mi ih vidimo na drugačiji način. Zaključujemo neke teme. Odvajamo bitno od nebitnog.
Koučing u praksi pisanja
Jedna od prvih stvari koju primećujem kod klijenata jeste da blokada u pisanju gotovo nikada nije problem sa pisanjem. Problem je u interpretaciji situacije u kojoj pišu — i upravo tu koučing alati ulaze prirodno u moj mentorski rad.
Daću primer nekoliko situacija i alata koje nalazim najkorisnijim u njima. Klijent može da sedi za stolom, treba da piše. Ali uverenje koje ide uz to zvuči otprilike ovako — Još nisam spreman. Nemam dovoljno materijala. Ko sam ja da o ovome pišem. I posledica je odlaganje, izbegavanje, osećaj da knjiga nikada neće biti gotova. Kada zajedno razdvojimo šta je činjenica, a šta priča o činjenici, nešto se odmah otvori. Klijent prvi put vidi da zapravo ima materijal — samo ima i misao koja ga sprečava da to vidi.
Kada počnemo zajedno da sagledavamo sve što klijent već ima — tekstove, beleške, prezentacije, webinare, case studije — ispostavi se da ima već nekih četrdeset posto knjige. Samo ne u pravom formatu i ne posloženo na pravi način. Ta spoznaja — da haos nije prepreka već polazna tačka — postala je jedan od temelja mog rada. Ali do nje ne dolazimo dok ne raščistimo misao koja stoji ispred nje.
Tu ulazi i rad sa onim brzim i tihim glasovima koji se javljaju između dve rečenice dok pišemo. Ovo je već neko rekao. Zvuči previše jednostavno. Nisam dovoljno stručna. Deo mog posla je da usporim taj proces — da napravimo pauzu između misli i reakcije, da misao postane vidljiva pre nego što postane blokada. I kada je vidljiva, može da se ispita. A najčešće se ispostavi da nije tačna. Klijent već ima resurse. Moj posao je da mu pomognem da ih vidi — i da mu pomognem da vidi šta ga sprečava da ih vidi.
Ovo mi je, inače, jako blisko i kao autorki. I sama znam kako izgleda sedeti pred praznom stranicom i slušati taj unutrašnji dijalog. Možda upravo zato umem da ga prepoznam kod klijenata.
Za kraj
Ono što volim u svom poslu jeste da je svaki proces drugačiji — i svaka knjiga je zapravo portret čoveka koji ju je napisao. Moj zadatak je da budem tu dok se taj portret oblikuje: da postavljam prava pitanja, da prepoznajem strukturu tamo gde drugi vide haos, i da ne puštam klijenta da odustane u onom trenutku kada je zapravo najbliže onome što želi da kaže.
To je mesto gde se dramaturgija i koučing najlepše sreću.
Vanja Nikolić
Autorka i mentorka za pisanje
