Kada istražujete koje sve avanture možete da dobijete dok ste na nekoj planini kao deo nezaboravnog iskustva, ono što je najčešće deo ponude su hiking, kvad avanture, rafting. Vidim sada na društvenim mrežama da su poligoni na određenoj visini sa različitim platformama koje treba preći, postali hit. Ili samo sada ja više obraćam pažnje, a to postoji…pa oduvek. Našla sam na internetu informaciju da je prvi avantura park napravljen, po nekim podacima još davne 1875. godine u Francuskoj. Eto, ja sam ga otkrila ove godine…
Ne mogu reći da sam baš neki adrenalin džanki, kako bi se to popularno reklo, ali smatram sebe osobom koja voli da se upušta u nova nesvakidašnja iskustva. Nedavno sam bila sa porodicom i prijateljima na Tari, dala oduška svojim plućima i mislima i mislila da ću tako spokojna provesti taj produženi vikend daleko od uzavrele prestonice. A onda je jedan kolektivni odlazak do avantura parka, koji se nalazio nedaleko od kućice u kojoj smo bile smeštene, promenio moje planinske planove i dodao tačno toliko adrenalina koliko moja umereno avanturistička duša može da podnese. I bacio jednu novu svetlost na period života u kome sam, na to koje veštine treba da treniramo ako želimo da budemo bolji u poslu, kao i na to šta znači biti hrabar. Dosta lekcija za jedan opušteni dan koji je samo trebalo da bude zabavan.
Dakle, avantura park je svojevrstan poligon od platformi na drveću, svaka platforma na različitim visinama. Nisam oklevala ni trenutka kada sam sve gledala iz žablje perspektive, sestra i ja smo uzbuđeno jedva čekale da se popnemo. I kada smo se popele, prvo tajac, a onda sumnja: „Nema šanse ovo da prođemo!“ Jesmo bile pod punom „ratnom opremom“ i osigurane profesionalnim nadzorom, sve vreme su nas dvoje ljudi koji tu rade pratili odozdo i savetovali kako koji deo poligona je najlakše preći. Ali svakako, gore je sve na tebi. I tada sam potvrdila nešto što sam već znala, nema te teorije koja će te naučiti bolje od prakse. Jako je bilo korisno sve što smo čule od njih, ali tek kad sama prođem, znam kako se to radi! I još jedna jako važna lekcija već na prvom koraku prve platforme: svaki prvi korak je najteži, svaki sledeći je mnogo lakši nego što smo mogli da zamislimo. Najviše hrabrosti mi je trebalo da napravim taj prvi korak na nepoznatom terenu. Nepoznati teren: tanka dva spojena stabla, na pola metra jedan od drugog koja se klimaju sve vreme i treba ih preći na 10m visine; traka debljine 5cm koju treba preći na 20m visine držeći se rukama za ručice iznag glave; dva kanapa, dole deblji, gore tanji, između kojih se treba spustiti ziplajnom, a zatim se izvući na drugi kraj snagom svojih ruku; gume koje treba preći prelazeći sa jedne na drugu, a one se naravno pomeraju sve vreme…. Uz sve to, važna stvar koju treba podvući, u mojoj glavi, ja se bojim visine!
Adrenalin osećam u svakom delu svog tela, imam utisak da ga osećam i u petama. Tresem se iznutra, osećam strah, ali i neverovatno uzbuđenje i instant osećaj uspeha nakon svake pređene platforme. I možda je ovo jedna od retkih prilika u životu kada sam, zaista na svojoj koži osetila značaj fokusa kada nešto radimo i koliko nam sužava svest za sve drugo. Strah me na trenutak sprečava da napravim prvi korak, natera me da oklevam nekoliko minuta da li da uopšte krenem, želja za uzbuđenjem i postignućem kaže, „Kreni!“, ali ono što me odvede do kraja uprkos strahu od visine je fokus. Jer, kada se fokusiram na samo prelaženje prepreke, vidim samo svoja stopala, taj prvi sledeći korak i ništa drugo ne postoji. Na trenutak, imam utisak da bih istu prepreku prešla da sam na Mont Everestu, kao i na Tari na svega 10-20m iznad zemlje.
Eto na putu još jedne lekcije: sve izgleda mnogo teže, veće i strašnije dok se ne upustimo u to I krenemo. I ovde ne mogu da ne spomenem priču o samoefikasnosti koja je često naša tema u Sinergiji, a koja kaže: ne treba da čekamo da imamo dovoljno samopouzdanja da bismo počeli nešto da radimo, već ćemo specifično samopouzdanje, tačnije samoefikasnost, izgraditi samim radom, iskustvenim učenjem. Ovo sasvim sigurno na primeru prelaska poligona u avantura parku može da potvrdi moja sestra sa kojom sam i krenula u ovaj poduhvat. Ona je nekih pola sata nakon prvog prelaska sa mnom prešla još jednom čitav poligon za skoro duplo manje vremena i duplo manje straha, a duplo više samoefikasnosti.
A kada smo kod sestre, svi znamo koliko nam podrška i bodrenje znače kada se plašimo ili kada nam je teško. Ovaj poligon mi je samo pomogao da toga budem svesnija. Svako njeno „To je to!“ ili „Ajde još malo!, „Eto, prešla si!“, „Super, samo tako nastavi!“ je bilo kao da me uhvatila za ruku i prevela. I da, tresle smo se zajedno kod svakog drveta koje smo grlile, jer da smo grlile jedna drugu, pale bismo koliko smo se ljuljale ali osećaj da smo zajedno u tome, da delimo isto iskustvo i da tačno znamo kako se koja oseća je neopisiv. Sad samo pokušavam da ga dočaram rečima. Podrška je pola bačenog straha!
I za kraj, malo o hrabrosti! Šta je to? Jel to kad vas nije strah ničega i nemate nikakvu zadršku da uradite nešto što drugi ne bi? Ili je pre hrabrost kada osećate strah, noge su vam se odsekle, ali dozvoljavate sebi da i sa „odsečenim nogama“ zaplešete kao balerina i osetite lakoću upuštanja u iskustveno učenje? Ja bih zaokružila odgovor pod b). Lepo je kad osluškujete svoje emocije, razumete ih i dozvoljavate da vas vode. Tada i Tara postaje Mont Everest i nedokučive visine postaju na trenutak dostižne.
Autorka – Jovana Ranđelović
