Sa dolaskom deteta nekako pritajeno i nenajavljeno dođe i jedan pravi rolerkoster emocija koji postaje svakodnevna avantura. Trudnoća u blagoj meri da nagoveštaj onoga što će nas sačekati, ali ni približno ne dočara tu najezdu sreće, tuge, brige, zahvalnosti, odgovornosti, uzbuđenja… I ne, ne postoje priručnici koji će nas tome naučiti.
Većina mama voli i želi da se edukuje o raznim stvarima pre dolaska bebe, pa tako posećuju razne online ili uživo kurseve: kako pravilno držati bebu, kako uspostaviti dojenje, psihofizičke pripreme za porođaj i još dosta korisnih sadržaja; čitaju knjige šta sve treba uraditi kada dođe beba; pričaju sa prijateljicama koje su prošle kroz isto iskustvo, pa je svaka njihova reč dragocena. I jeste, sve ovo je jako važno i daje nam osećaj da stvari držimo pod kontrolom.
I onda dođe taj predivan i najsrećniji dan, rađa se beba, rađamo se i mi kao mame. I shvatite da nijedan kurs nije mogao tom osećaju da vas nauči. Mene je tada preplavila neopisiva i neprepričiva sreća kada sam ugledala to maleno, nejako biće. A onda se desilo da sam ujutru
od „koleginica“ iz sobe dobila informaciju da sam usred noći u snu plakala i skoro jecala, one su pokušavale da me probude, ali nisu uspele. Na nesvesnom nivou, savladala me je tuga i briga. I ne mogu da kažem da nisam osetila tračak krivice, jer „kako da budem tužna kad je
takav blagoslov dobiti dete.“ Da, te mantre kojima nas uče i teraju da se osećamo krivim zbog onoga što osećamo. Ali sa druge strane, nisam dozvolila da me krivica nadvlada, jer sam bila svesna da moje emocije bujaju, moje telo samo prenosi. Dok se tuga i sreća smenjuju, zahvalnost je konstanta. I mnogi će se zapitati kako tuga, zašto tuga. Normalno je kada se dešava tako velika promena u životu, da odtugujemo za delom sebe koji gubimo. Ja kao mama više nikada neću biti osoba koja nije mama.
Tako je počeo moj ulazak u svet roditeljstva.
Zatim je nastupila izazovna, prelepa, ušuškana, zahtevna, emotivna prva godina…puna paradoksa: navikavate se na život sa bebom, a ne možete da se setite kako ste živeli pre nje; beskrajno ste srećni dok gledate svaki trenutak kad vaša beba nauči nešto novo ili prosto samo kine, a tuga vas obuzme kada shvatite da nemate ni 5 minuta za svoje osnovne potrebe; prepuni ste elana da postignete sve kako biste zadovoljili njene potrebe, a umor vam stalno diše za vratom; čini vam se često da dan traje 56 sati, a onda prolazi prva godina kao treptaj oka.
I odjednom, približava se trenutak kada treba da otvorite vrata svog „prethodnog života“. Beba je napunila godinu dana, vi treba da se vratite na posao, vrtić postaje tema broj jedan u vašem domu.
I kod nas je to bilo ovako… Do prve godine nisam želela da razmišljam o vrtiću. Sve prijave, prikupljanje dokumentacije i praćenje spiskova je bio počasni zadatak tate. Mama je izabrala potiskivanje i stavljanje pod tepih kao jedini odbrambeni mehanizam koji joj olakšava da se ne raspadne od emocija. A onda sam shvatila da moram da se uhvatim u koštac sa tim, ne samo zbog sebe, već i zbog svog deteta. Jer ono čuveno „kako mama to doživljava, tako će i dete“ je tačno. Osetila sam na svojoj koži. Tako je polazak u vrtić postala tema broj jedan na mojim psihoterapijskim seansama i moje kopanje po emocijama i iracionalnim uverenjima je postalo bolno, ali i prosvetljujuće.
„Čega te strah?“
„Strah me da će moje dete da pomisli da sam je napustila i da se neću vratiti“
– Ona će iz dana u dan da uči iz svog iskustva da mama ide i vraća se.
„Strah me da se vaspitačice neće ophoditi prema njoj sa istom pažnjom kao što ja to radim.“
– Sigurno da neće sa istom pažnjom, ti si joj majka, nisu one, ali to su edukovane žene koje će dovoljno dobro brinuti o tvom detetu.
„Strah me da neće hteti da spava i jede u vrtiću.“
– Ukoliko se to zaista desi, vaspitačice će te obavestiti i uvek ćeš moći da odeš po nju ukoliko joj nije dobro.
„Strah me da će da plače kad je ostavim i da će da nastavi da plače i kad ja odem.“
– Plakanje je normalna reakcija deteta na separaciju. Zamisli dete koje ne plače kad se odvaja od majke.“
I bum! Ovo me udarilo kao grom iz vedra neba. Pokušala sam da zamislim dete koje se odvaja od majke i nikako ne reaguje, ne negoduje, ne plače i…prošla me jeza. To tako deluje zastrašujuće.
Dolazi i taj dan, prvi dan u vrtiću. Ja psihički nabildovana i spremna da budem staložena kad je ostavim, da ne primeti moje tužno raspoloženje. Prvih pola sata u vrtiću… Ta fenomenalna adaptacija! U svojim razmišljanjima sam propuštala da uvidim značaj adaptacije i postepenog ostajanja sve duže i duže. Neću ostaviti dete na osam sati prvog dana, iako je moj mozak to upravo tako vizualizovao. Moje dete ne plače kad je ostavljam.
Dolazim po nju, kaže vaspitačica, bila je fenomenalna, sve vreme se igrala, nije ni primetila da me nema. Isto se dešava i drugi i treći dan.
Postajem zabrinuta. Hiljadu pitanja u glavi: jel moguće da joj nije važno što se odvaja od mene? Možda sam ja mislila da sam uspostavila dobru konekciju sa njom, a zapravo nisam? Možda nešto pogrešno radim, ali šta? Kako je moguće da ne plače, bar malo?
I tada sam prvi put poželela da moje dete plače u vrtiću.
Tako bih znala da ima normalnu reakciju na separaciju, da je zapravo sve u redu. Tolerancija na frustraciju se uči od malih nogu. Eto, već tada. Zaplakala je četvrtog dana. Kada je shvatila da to nije bilo mesto na koje smo otišle jednom ili samo par puta, već je mesto na koje će svaki dan da provede neko vreme sa drugarima i vaspitačicama. I da tada nema mame i tate. I da će mama i tata da dođu, samo malo kasnije. I bilo je plakanja i biće plakanja. I evo i nakon četiri meseca u vrtiću zaplače ponekad ujutru kad je ostavim. Ali se jako brzo smiri. I ja sam mirna. Moje dete raste i polako se odvaja od mene i ovo je bio prvi korak. Najteži, ali prosvetljujući. Krila sam joj ugradila već kad se rodila, ne bi bilo fer da je ne pustim da ih, za početak, bar isproba.
Jovana Ranđelović
